 |
| Izvor: Instagram vettelofficial |
Kada je trijumfom na Velikoj nagradi Indije 2013. godine obezbedio četvrtu uzastopnu šampionsku titulu, malo ko je verovao da je tu kraj Fetelovim impresivnim dostignućima.
Forma u kakvoj se nalazio, uz fantastičan tim koji ga je pratio, nagoveštavala je da je Nemac na dobrom putu da poobara sve važnije rekorde u Formuli 1 i postane najuspešniji vozač svih vremena. Međutim, skoro deceniju kasnije možemo samo da konstatujemo da su pomenuta očekivanja definitivno bila preveliki zalogaj i nedostižan cilj za nemačkog asa. Gde je zapelo u godinama koje su usledile i dokle će trajati agonija u kojoj se Sebastijan nalazi već četvrtu godinu zaredom?Fetelov uspon bio je zaista munjevit. Takva brzina razvoja, napretka tehnike vožnje i postizanja uspeha nisu zabeleženi u novijoj istoriji “najbržeg cirkusa“. Nemac je u elitnoj seriji automoto sporta debitovao sredinom 2007. godine, najpre kao vozač BMV Zaubera na VN SAD, da bi ostatak sezone proveo u Toro Rosu. Nakon početnih dečjih bolesti karakterističnih za svakog novajliju, uz poneki solidan rezultat, usledio je takav uspon da je “Hepenhajmer“ preko noći postao velikan Formule 1. Sve do sredine 2008. Fetel nije ostavio naročito impresivan utisak, osim što je na sebe skrenuo pažnju da na njega treba računati u nekoj daljoj budućnosti. Međutim, ta budućnost bila je znatno bliža nego što se verovalo.
Druga polovina sezone bila je sjajna za Nemca – u ne preterano konkurentnom Toro Rosu počeo je redovno da beleži bodove, da bi vrhunac stigao na legendarnoj Monci. Senzacionalnom trijumfu na “magičnoj pisti“ (i to u kišnim uslovima!) sigurno da se niko živi nije nadao, pa ni sam Fetel. Posebno je impresivno bilo to što pobeda nije došla spletom srećnih okolnosti, što često zna da bude slučaj kada se radi o trijumfima “autsajdera“, već čistim tempom koji je Sebastijan prikazao. Do kraja godine, u centru pažnje našao se još jednom – na poslednjoj trci sezone, Velikoj nagradi Brazila, kada je umalo zagorčao život tada novopečenom šampionu sveta Luisu Hamiltonu. Ponovo po kiši.
Posle takvih izdanja, sasvim logičan korak za 2009. bio je prelazak u Red Bul, što je prirodni put svakog mladog vozača koji prikaže dobre performanse u B ekipi “crvenog bika“. Fetel, naravno, nije bio izuzetak i u Red Bulu vrlo brzo postao je redovan kandidat na pobede. Austrijska ekipa do te sezone nije važila za pobednički tim, te se od Fetela nije očekivao tako nagli uspon, ali je radikalna promena pravila pred početak nove sezone omogućila Red Bulu da stvori moćan bolid i samim tim ubrzala proces Fetelovog napretka. U 2009. Nemac je zabeležio četiri trijumfa, uključujući pobede na legendarnim stazama poput Silverstona i Suzuke i sezonu je, prilično neočekivano, završio kao vicešampion. Uprkos brzini koja je bila evidentna, Sebastijan je i dalje bio sklon nekim početničkim greškama koje su ga omele na putu da možda već te godine dođe do svog prvog naslova. Bez obzira što je Dženson Baton bio konstantniji i dokopao se trona, utisak je da je Fetel bio glavna zvezda sezone. Zato su od njega i u 2010. očekivanja bila prilično visoka.
 |
| Izvor: Instagram vettelofficial |
Naredne sezone, “Super Seb“ – kako su ga prozvali navijači – nastavio je gde je stao i konstantno se borio za visoke pozicije. Greške i maleri sa izuzetno brzim, ali ne baš pouzdanim Red Bulom su i dalje bili prisutni, međutim, mladi Nemac je sve prepreke uspeo da savlada i na finalnoj trci sezone u Abu Dabiju postane svetski šampion. U nimalo naivnoj konkurenciji (Fernando Alonso, Luis Hamilton, Mark Veber, Dženson Baton...) Fetel je uspeo da se istakne sa pet pobeda tokom 19 trka i na kraju 2010. sebi stavi šampionsku krunu na glavu. Ujedno je osvojenom titulom postao i najmlađi šampion u istoriji sporta, što je rekord koji Sebastijan drži i dan-danas.
Nakon osvojene prve titule dalje je sve išlo kao podmazano. U 2011. Red Bulov RB7 bio je bez premca i Fetel se praktično prošetao do nove titule, ostvarivši čak 11 pobeda. Tada je već postalo jasno da je Formula 1 dobila novu veliku zvezdu, a momak iz Hepenhajma je vrlo brzo prozvan “Bejbi Šumi“. Naredne sezone nije sve bilo tako jednostavno – Fernando Alonso i Ferari su se pokazali kao ozbiljan rival, te je bitka potrajala do poslednje trke, ali su spretni Fetel i Red Bul ponovo izašli kao pobednici – treću godinu zaredom. Tu nije bio kraj uspesima ovog tada još uvek mladog vozača – 2013. je, posle dobrog, ali ne i dominantnog prvog dela sezone, Fetel otišao na letnju pauzu kao lider u šampionatu dok su Alonso, Raikonen i Hamilton pretili iz senke da Nemcu pomrse račune u nastavku godine. Naravno, od toga nije bilo ništa – Red Bul je pauzu sjajno iskoristio, pronašao još brzine i omogućio svom prvom vozaču neverovatno dominantan bolid. Nemački vozač je to i te kako umeo da iskoristi, te je u preostalih devet trka nakon letnjeg raspusta pobedio bukvalno na svakoj i dominantno se dokopao četvrte uzastopne titule, dok je konkurencija koja je u prvom delu sezone koliko-toliko pretila, ostala daleko “u prašini“.
 |
| Izvor: Instagram vettelofficial |
Oscilacije i sunovrat u hibridnoj eri
Koliko god da mu je omogućila postizanje gigantskih uspeha, komforna pozicija u Red Bulu je toliko i odmogla “Super Sebu“ jer ga nije na najbolji način pripremila za izazove koji su dolazili. Kada je sve funkcionisalo besprekorno, Fetel je bio mašina. Međutim, čim se našao pred malo većim preprekama Nemac je počeo da upoznaje i drugu stranu medalje ovog sporta. Kao da ga je Red Bul “uljuljkao“ i na neki način razmazio time što mu je sve uspehe servirao na tacni – Sebastijan se sa posledicama takvog tretmana suočio dolaskom hibridne ere 2014. godine.
Pojavom nove generacije bolida, znatno drugačije od prethodne, Fetel je morao da se prilagodi na nešto sa čime do tada nije imao dodira – morao je da promeni stil vožnje i prilagodi ga novim bolidima, što je uostalom bio izazov sa kojim se svaki vozač suočio. A Nemac se u tome nije baš najbolje pokazao. Privikavanje na novu vrstu bolida bilo je dosta turbulentnije i teže nego što se dalo očekivati. To što su Luis Hamilton i Niko Rozberg, usled sjajnog posla koji je Mercedes uradio u pripremi za hibridnu eru, preuzeli od Fetela primat na pobede i borbu za titulu, bio je najmanji problem. Daleko veći utisak podbačaja nemačkog asa ostavio je učinak njegovog novog klupskog kolege Danijela Rikarda, u međusezoni prekomandovanog iz Toro Rosa u Red Bul – baš kao što je bio slučaj i sa Sebom nekoliko godina ranije. Australijanac je u 2014. ostavio znatno bolji utisak i dobrano zasenio četvorostrukog uzastopnog prvaka, što je bilo veliko iznenađenje za kompletnu F1 javnost, a koliki je to šok predstavljao za samog Fetela, ne treba posebno ni naglašavati.
Dovoljno je reći da je Nemac na kraju 2014. “digao sidro“ i uplovio u nove vode, a luka do koje je stigao nalazila se u – Maranelu.
Sebastijan je i dalje težio dostizanju uspeha svog idola Mihaela Šumahera, tako da transfer u Ferari nije predstavljao veliko iznenađenje – još iz doba dominacije u Red Bulu postavljalo se samo pitanje vremena kada će “Bejbi Šumi“ obući crveni kombinezon.
 |
| Izvor: Instagram vettelofficial |
Iz nekog razloga, Sebastijan je u 2015. delovao preporođeno. Ostaje nejasno da li mu je samo trebalo nešto više vremena na privikavanje na novu generaciju bolida ili mu je Ferarijev SF15-T jednostavno mnogo lakše “legao“ nego RB10 koji je vozio sezonu ranije. Šta god da je bio razlog, Nemac je počeo da podseća javnost na nastupe iz svojih najboljih dana. Sa novim timskim kolegom, tada već vidno “potrošenim“ Kimijem Raikonenom, bez problema je izlazio na kraj, a povremeno je uspevao ozbiljno da izazove i Hamiltona i Rozberga. Ipak, Ferariju je još uvek nedostajao jedan korak da se ozbiljnije suprotstavi Mercedesu. Taj korak je, po planu, trebao da bude načinjen 2016. godine i da se Fetel, kao čovek koji je Ferari vratio na tron, upiše u besmrtnost.
Nažalost po Seba, takav plan je ostao samo lepi san. Niti je Ferari uradio dobar posao za 2016. (Mercedes je ostao dominantan) niti je sam Fetel bio na nivou iz prethodne sezone. Verovatno frustriran činjenicom da nije dobio “alat“ koji je priželjkivao, “Hepenhajmer“ je odvezao prosečnu sezonu sa mnogo načinjenih grešaka i bez ijedne ostvarene pobede. Ali, veliki šampioni ne posrnu posle jedne ili dve teške sezone – tako je i Fetel na svojoj misiji nastavio da radi i u 2017.
Nova sezona bila je, posmatrano iz ugla autora ovih redova, verovatno najbolja Sebastijanova godina u Formuli 1 kada su u pitanju performanse i kvalitet vožnji koje je pružio. Ferari je od početka sezone delovao spremno da se uhvati u koštac sa Mercedesom i do letnje pauze vođena je prilično ravnopravna borba, čak toliko da je Fetel na raspust otišao sa bodovnom prednošću u odnosu na svog direktnog konkurenta za naslov – Luisa Hamiltona. Ipak, nemačko-italijanska kombinacija ponovo je ostala kratkih rukava – tokom dve trećine sezone uspešno su se nosili sa rivalima iz Breklija, ali očito je da Ferari nije bio u stanju da kompletnu sezonu izgura na visokom nivou. Sve što su gradili od marta do septembra, palo je u vodu tokom samo tri (uzastopne) trke. Havarije na Sebastijanovom bolidu u Maleziji i Japanu, kao i nesrećni incident sa Raikonenom i Ferštapenom na startu trke u Singapuru potpisale su smrtnu presudu Fetelovim šampionskim ambicijama. Samom Nemcu se nema šta zameriti – dao je sve od sebe te sezone i dosta dobro se nosio sa Hamiltonom, ali je Mercedesova pouzdanost i uigranost ekipe odnela prevagu na Britančevu stranu. Fetelu nije preostalo ništa drugo nego da se što bolje pripremi za 2018., a tu upravo dolazimo do nekih ključnih detalja koji su odredili dalji tok Sebastijanove karijere.
(Nastaviće se...)
Нема коментара:
Постави коментар