“Odustajem“ za njega ne postoji – Niko Hulkenberg

foto: instagram hulkhulkenberg

Kao mačka.

Kao da ima devet života.

“Puškom“ ga ne možeš oterati iz sporta – kao pohlepni političar kada se veže svim silama za funkciju (fotelju) i ne mrda sa nje i iz nje ni po koju cenu.

Koliko god ga, tokom bezmalo 12 godina karijere vozača Formule 1, i okolnosti na tržištu vozača, i izostanak zapaženih rezultata, pa poslednjih godina i deo javnosti terao u neke druge vode – popularni “Hulk“ se i dalje “mota“ po F1 kuloarima. Malo po padoku, malo u simulatoru, a tu je i svaki put kada zatreba negativan kovid-test da uskoči u bolid i odveze trku. I ne deluje da ima nameru da odustane. I kapa dole za takav stav.

foto: instagram hulkhulkenberg

Autor ovih redova ne krije da nikada nije gajio naročite simpatije prema nemačkom vozaču. Ne zato što ima nešto lično protiv njega, taman posla – već ponajviše baš zbog toga što nije ispunio piščeva očekivanja. Sa mnogo pompe je ušao u Formulu 1 i po prognozama koje je stručna javnost iznosila pred početak sezone 2010. Hulkenbergu se smešila bogata karijera. No, statistika od 181 odvežene trke bez ijednog ostvarenog podijuma u F1 najbolje govori u prilog tezi da ju Niko nije ostvario, a kod zlobnika izaziva i podsmeh činjenica da je po pomenutom parametru Nemac apsolutni rekorder u “najbržem cirkusu“ – niko nikada u istoriji sporta nije odvezao toliko trka a da pritom nije ispio šampanjac na pobedničkom postolju. Realno – sve samo ne rekord kojim biste se hvalili drugima.

foto: twitter @SChecoPerez

Razlozi da se veruje da će Hulk napraviti neke velike stvari u Formuli 1 uopšte nisu bile bez osnova – naprotiv. Trkačka biografija nemačkog asa iz nižih kategorija ukazivala je upravo na uspešnu i bogatu F1 avanturu. Ako zanemarimo četiri titule u kartingu i prebacimo se u jednosede, u koje je Hulkenberg uskočio 2005. godine, zapazićemo ostvarenja koja su više nego vredna pažnje. Treba li bolji pedigre za nekog “budućeg šampiona“ (auh, što mrzim ovaj izraz, ali o tome drugom nekom prilikom) od ostvarenja kao što je titula u ruki sezoni nemačke Formule BMW ADAC šampionata 2005.? Pa nakon toga osvajanje Formula 3 Evroserije 2008. godine, a potom i trofej najboljeg u GP2 seriji sezonu kasnije? Radi nekog okvirnog utiska – reč je o postignućima koja su ekvivalentna, recimo, uspesima Luisa Hamiltona u nižim kategorijama. Obratite pažnju – pričamo o zvanično najuspešnijem vozaču Formule 1 svih vremena(!)...

Još sredinom 2009. godine, nakon jezive nesreće Felipea Mase na Hungaroringu kada je Ferari bio prinuđen da potraži zamenu za svog povređenog Brazilca bilo je agitovanja da upravo mladi Hulkenberg sedne za bolid F60, a isto je najviše dolazilo od Vilija Vebera, nekadašnjeg menadžera Mihaela Šumahera. Verujem da nije potrebno naglašavati da, ako je neko kadar da prepozna kvalitet i ima “njuh“ za talenat, to je bez dileme čovek koji je uveo Šumija u Formulu 1 i veštim pregovaračkim sposobnostima ubedio Edija Džordana da mu omogući debitantski nastup u “najbržem cirkusu“ na Velikoj nagradi Belgije 1994. godine, kada je počela da se piše istorija...

foto: instagram hulkhulkenberg

Ipak, ovom prilikom do dogovora nije došlo, te je Hulk svoju karijeru počeo 2010. godine kao redovni vozač Vilijamsa. Ekipa iz Grouva nije imala naročito konkurentan automobil, mada se sa njime povremeno moglo i do nekog pristojnog rezultata i, ako ništa drugo, redovnog osvajanja poena – što je za Nemca bila sasvim pristojna prilika da započne svoj F1 put.

U svojoj debi sezoni u “Pirana klubu“, Hulkenberg je najviše pažnje na sebe skrenuo čudesnim osvajanjem pol-pozicije u Brazilu. Ipak, u trci nije mogao bolje od osmog mesta, mada na kraju dana ni to nije bio loš rezultat, iako je “hajp“ od subote, očekivano, predviđao mnogo veće postignuće nemačkog asa. Ostatak sezone, ruku na srce, nije impresionirao pisca ovog teksta. Niko se tokom 2010. godine u bodovima našao ukupno sedam puta, a najbolji rezultat sezone bilo je šesto mesto izvojevano u Mađarskoj. Uz pomenuti Brazil, vredna pažnje bila je i trka u Monci, gde je Vilijamsov ruki ciljem prošao kao sedmoplasirani. Nije da se sa bolidom FW32 moglo mnogo više od toga, ali 22 osvojena boda, naspram 47 koliko ih je sakupio kolega iz susedne garaže Rubens Barikelo, objektivno, prosečan su učinak. Neko će reći – pa Barikelo je tada već bio izuzetno iskusan vozač sa preko 300 nastupa u Formuli 1... Istina je. Ali, ako istaknemo tezu da je “Rubinjo“ veliko ime u svetu Formule 1, što nikako nije sporno, šta tek onda reći za Fernanda Alonsa? Ovo pitanje postavljeno je ponovo povodom paralele sa Hamiltonom o kojem je već bilo reči – svi znamo kako je Englez okončao svoju ruki sezonu u Meklarenu i koliko je namučio Alonsa, uprkos manjku iskustva u odnosu na dvostrukog svetskog šampiona. Kod Hulkenberga takve impresije ne možemo pronaći, čak iako zanemarimo da Barikelo nije isto što i Alonso ili Hamilton.

Sve u svemu, u odnosu na očekivanja – nekako je to bio skroman učinak nemačkog vozača. Okej, složićemo se da možda zbog istog nije baš zaslužio da već u 2011. ostane bez trkačkog sedišta u F1, ali politička moć u to vreme Pastora Maldonada i naftne kompanije PDVSA iz Venecuele bila je prevelika da bismo Hulka gledali na gridu i naredne sezone. Put ga je odveo u Fors Indiju, na mesto test-vozača, a povratak na grid već 2012. godine nije bio sporan. I dogodio se – ekipa iz Silverstona zahvalila se na saradnji Adrijanu Sutilu, te je Polu Di Resti u 2012. godini društvo pravio upravo Hulk.

foto: instagram hulkhulkenberg

Druga prava sezona za Nemca u F1 bila je već nešto bolja od debitantske. Hulkenberg se pokazao kao vozač koji je kadar da završava trke u bodovima i ekipi donosi zlata vredne poene, ali već tada se po prvi put dogodilo nešto što je kasnije u značajnoj meri obeležilo Nemčevu karijeru. O čemu je reč?

Da je kadar da bude konstantan i trke završava na vrlo pristojnim pozicijama, već je u to vreme bilo jasno. Ipak, ono što ga je najverovatnije koštalo bolje karijere bila je neverovatna sposobnost da svoja najlošija izdanja Hulk pruža baš u onim situacijama kada mu se, spletom okolnosti, sve “otvori“ za postizanje rezultata koji bi se mogao okarakterisati kao vrhunski.

Prvi takav slučaj zabeležen je upravo na poslednjoj trci sezone, na kišnom Interlagosu (već je postalo evidentno koliko staza u Brazilu prija nemačkom automobilisti). Usled nepovoljnih vremenskih uslova, incidenata i sugurnosnog vozila, a sve u senci borbe Fernanda Alonsa i Sebastijana Fetela za krunu najboljeg u 2012. – Hulkenbergu se neočekivano otvorila prilika da se izbori, ako ne za pobedu, a ono makar za podijum na mokroj pisti „Žoze Karlos Pače“. U jednom trenutku, negde sredinom trke, Nemac je našao na drugoj poziciji, tik iza Luisa Hamiltona (od čijeg pominjanja je u ovom tekstu očigledno nemoguće tek tako pobeći). Iako Fors Indija u svojoj osnovi apsolutno nije imala tempo za borbu sa daleko nadmoćnijim Meklarenom, Hulk je vrlo kvalitetnom i spretnom vožnjom “duvao za vrat“ Hamiltonu neko vreme, pre nego što se konačno odlučio za napad na kočenju u krivini 1.

foto: instagram autosport

Ambiciozan, trkački svakako razumljiv manevar, ali – traljav. Nemac je izazvao koliziju sa Meklarenovim vozačem i naterao ga da se, usled prevelikih oštećenja na bolidu, povuče iz trke, a sudije na očiglednu Hulkovu grešku nisu ostale neme. As Fors Indije je dobio kaznu prolaska kroz boks, što je značilo gubitak vremena od nekih 20 do 25 sekundi – sasvim dovoljno da trku okonča na solidnom, ali ne tako upečatljivom petom mestu. Jer, uz malo više spretnosti, dometi su Hulkenbergu toga kišnog dana na Interlagosu bili znatno veći...

Sezonu je završio kao jedanaesti u generalnom plasmanu vozača, što je u tadašnim uslovima bio sasvim dobar rezultat, nadmašivši svog timskog kolegu Pola Di Restu, a rezultat sezone i dotadašnjeg dela karijere postigao je osvajanjem četvrte pozicije na trci u Belgiji. Nakon (prve) epizode u indijskom timu, put je Hulka vodio u Zauber, sa kojim je Nemac potpisao ugovor za 2013. godinu.

foto: instagram autosport

Jednogodišnja avantura Nemca u Hinvilu bila je zaista odlična i vredna svake hvale. Švajcarski tim nije uradio preterano dobar posao sa svojim C32 modelom, ali Hulkenberg je iz njega izvlačio, čini se, i više od maksimuma. Svoj plasman karijere (četvrta pozicija) ponovio je fantastičnom vožnjom na VN Južne Koreje, a vredna pažnje bila su i izdanja na Monci (peta pozicija), kao i dva šesta mesta na trkama u Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama. Bodove je osvajao na više od polovine trka, a timskog kolegu, novajliju Estebana Gutijereza praktično je “pojeo za doručak“ – Niko je na svom kontu na kraju sezone imao ubeležen 51 poen, a Meksikanac samo šest. Možda je Hulk u tim danima bio i na vrhuncu svoje forme, a ponovo se pojavila priča o interesovanju Ferarija. Ipak, Nemac je u ovoj priči ostao kratkih rukava, a za 2014. dogovorio je povratak u dobro poznato okruženje – Fors Indiju. Ovaj potez uopšte nije bio loš s obzirom da je tim koji je tada predvodio Vidžaj Malija rastao iz godine u godinu, te se dolaskom hibridne ere našao na većim visinama od onih na kojima se nalazio tokom prvog Nikovog “mandata“ u timu – vozači ekipe sa bazom u Silverstonu ne samo da su već uveliko redovno osvajali poene, već su počeli da vode i sve ozbiljnije bitke za podijumske pozicije. Ipak, novi Hulkov kolega Serhio Perez, koji je sa junakom naše priče delo garažu tokom naredne tri sezone, bolje se snalazio u tim situacijama...

foto: instagram schecoperez

Koliko god Hulkenberg bivao dobar i konstantan tokom 2014., u kojoj je, bodovno gledano, nadmašio Pereza – najblistaviji momenat sezone indijskoj ekipi nije doneo nemački as, već upravo popularni “Čeko“. Na većini trka te godine Hulk je imao blagu prednost u performansama, ali ne i onda kada je ulog bio najveći – na Velikoj nagradi Bahreina društvo tada neprikosnovenom dvojcu Mercedesa na podijumu je pravio Perez koji je trku završio kao trećeplasirani, dok se Niko morao zadovoljiti petim mestom.

Sve do kraja 2016. Čeko i Hulk su bili manje-više rame uz rame – nekada bi Nemac bio bolji, nekada je ta konstatacija važila za meksičkog asa, ali trend donošenja zapaženijih rezultata Fors Indiji nastavio se istim smerom. U Sočiju na Velikoj nagradi Rusije 2015. otvorila se nova prilika da neko iz indijske ekipe ispije šampanjac na postolju – to je ponovo učinio Serhio, odvezavši odličnu “trku izdržljivosti“, taktički odlično odrađenu, dok je Hulkenberg, zahvaljujući sopstenoj grešci, trku okončao već u prvom krugu...

foto: instagram schecoperez

Perez svoje prilike nije propuštao. Nova dva finiša na trećem mestu došla su i tokom 2016. godine, na trkama u Monaku i Azerbejdžanu. Hulk nije bio ni blizu takvih ostvarenja, iako je u “regularnim“ okolnostima bio gotovo podjednako brz kao Meksikanac...

Pred početak 2017. za nemačkog pilota je usledila selidba u redove Renoa. Još jedna ekipa iz sredine grida, čiji je nivo konkurentnosti bio otprilike u rangu Fors Indije. Hulkenberg je, slično epizodi u Zauberu, rezultatski “razneo“ svog timskog kolegu Džolijona Palmera, gotovo redovno završavajući trke u poenima. Najbolji plasman sezone za Hulka predstavljalo je nekoliko šestih mesta, što je, opet solidan učinak, međutim...

foto: instagram f1

Kada smo prisustvovali “ludnici“ u Azerbejdžanu, gde su praktično svi favoriti iz redova vodećih ekipa imali vrlo tešku trku, te ostali bez šansi za ozbiljniji plasman, pojavila se prilika da neko iz slabijih timova ostvari nešto veliko, neki rezultat vredan veće pažnje. To nisu uspeli ni Serhio Perez ni Esteban Okon koji su međusobnim kontaktom jedan drugog eliminisali iz borbe za podijum, očistivši put Hulkenbergu da upravo Renoov as konačno probije taj led. Pogađate – Nemac je pošteno “zabrljao“, neshvatljivo pogrešivši u sedmoj krivini gde autor ovih redova zaista ne pamti da se iko ikada slupao pre i posle te trke... Hulk je trku završio parkirajući u zaustavnoj zoni svoj Reno sa polomljenim prednjim desnim vešanjem kao posledicom kontakta sa zidom...

Šampanjac na podijumu, uz donekle standardne Danijela Rikarda i Valterija Botasa, ispio je mlađani Lens Strol iz tabora Vilijamsa.

Istu grešku, na istom mestu i u vrlo sličnim okolnostima, Hulk je ponovio i naredne sezone, ovoga puta oštetivši prednji levi točak umesto desnog. Da se, usled problema favorita, i na toj trci moglo do iznenađenja, demonstrirao je dobro poznati Serhio Perez – Meksikanac iz redova i dalje prosečne Fors Indije do trke u Bakuu nije imao nijedan poen u šampionatu, da bi na ulicama glavnom grada Azerbejdžana ciljem prošao kao trećeplasirani. Iako je 2018. odvezao dosta dobro, blago nadmašivši svog novog timskog kolegu Karlosa Sainca – do nekog rezultata za pamćenje Hulkenberg nije stigao. Najbolji rezultat sezone za Hulka predstavljala je peta pozicija izvojevana na Hokenhajmu...

foto: instagram alpinef1team

Upravo na svom domaćem terenu Niko je naredne sezone u ludoj kišnoj trci ponovo mogao do čuda – greške su na mokroj stazi pravili Luis Hamilton, Šarl Lekler, Karlos Sainc i mnogi drugi... Posle jednog restarta nakon završetka režima vožnje iza sigurnosnog automobila, Hulkenberg se našao na poziciji dva, a ispred njega se nalazio samo Maks Verštapen. Lično sam samo čekao trenutak kada će režiser prebaciti kadar na Hulkov Reno, slupan u ogradi ili nasukan u šljunku...

Nije mnogo krugova prošlo, možda četiri ili pet, i dogodilo se upravo to. Društvo Verštapenu i Fetelu, vozačima iz grupe favorita, na podijumu je pravio Danil Kvjat u ne baš moćnom Toro Rosu...

Mentalitet gubitnika ili nešto drugo?

Nije baš lako ovakvu konstataciju pripisati nekome ko je pokorio gotovo sve kategorije u kojima se takmičio još kao mlad vozač – a pritom se radi o nekome ko je nemačke nacionalnosti, što sa aspekta mentaliteta nije baš beznačajno, naprotiv. Kako onda objasniti situaciju da Niko Hulkenberg redovno popušta pod pritiskom, ostaje bez koncentracije i greši baš u momentima kada mu neki vrhunski rezultat “visi u vazduhu“?

foto: instagram hulkhulkenberg

Ako se osvrnemo na njegovu karijeru, odnosno period od 2010. do 2019. godine, kada je posle otkaza u Renou ostao bez stalnog angažmana u “najbržem cirkusu“, Hulk je uglavnom izvlačio maksimum iz alata koji je imao u rukama. Nijedan klupski kolega – Rubens Barikelo, Pol Di Resta, Serhio Perez, Karlos Sainc, pa ni Danijel Rikardo – ne može baš da se pohvali da je redovno i ubedljivo pobeđivao nemačkog asa. Sa svima pomenutima uglavnom je bivao rame uz rame, tesno pobeđivao ili tesno gubio, a Estebana Gutijereza i Džolijana Palmera je, kako smo već konstatovali, uspevao više nego ubedljivo da porazi. Osvajanje četvrtih, petih, šestih... mesta na trkama, i to ne sporadično, već kontinuirano, svedoče da je nesporno reč o kvalitetnom vozaču koji je sposoban da drži visok nivo forme tokom većeg dela sezone. Ipak, nenaviknut na borbe za podijume i pobede, koje je vodio eventualno jednom u godinu ili dve dana, kao da bi svaki put bio sputan da se dokopa željenog rezultata. Razlog zašto je vlasnik onog negativnog rekorda o kojem je bilo reči leži možda baš u tome – pobedničku spravu nikada nije imao u rukama i to mu svakako nije pomoglo. Ni Ferari, ni Mercedes, ni Red Bul, kao tri vrhunske ekipe hibridne ere, nikada nisu osetile potrebu niti našle za shodno da mu daju šansu. Da li je čekao na njih kako bi povećao svoje ambicije, prethodno ih usklađujući sa onim što mu je na raspolaganju? Nije isključeno. Kao da ga je svaka šansa za ozbiljniji uspeh dočekala nespremnog, “na krivoj nozi“...

foto: instagram alpinef1team

Istina je takođe da kod drugih vozača koji su prolazili kroz slične situacije to nije bio slučaj. Serhio Perez, Lens Strol, Danil Kvjat, Pjer Gasli, Esteban Okon... bili su umešni da iskoriste retke momente za vrhunsko ostvarenje kada bi im se ukazala prilika. Možda je samo reč o Hulkenbergovoj karakteristici i jednostavno “Ahilovoj peti“ njegovih sposobnosti. Svi vozači su skloni greškama i imaju svoje mane, ni veliki šampioni nisu imuni na njih. Fernando Alonso je u mlađim danima često olako gubio živce kada mu ne ide po planu... slična konstatacija mogla bi se izneti i na račun trenutnog F1 vladara Maksa Verštapena. Luis Hamilton je s godinama postao naviknut na redovne rutinske i dominantne pobede, te je neki utisak tokom proteklih par sezona da nema “plan B“ za situacije kada dešavanja na stazi pođu naopako. Danijel Rikardo je bez sumnje izvrstan vozač, ali privikavanje na bolid koji ne odgovara njegovom stilu vožnje je preveliki izazov za Australijanca – u to smo se, ako ništa drugo, uverili tokom njegove nedavno završene epizode sa Meklarenom. Lucidni Huan Pablo Montoja posedovao je retko viđen talenat i “skil“ kako bi Englezi rekli, no, usijana glava nikada mu nije dozvoljavala da ostvari ono za šta je po vozačkim kvalitetima definitivno bio sposoban...

Hulkenbergova najveća mana je očigledno aspekat o kojem govorimo kroz čitav tekst. Nespremnost i nenaviknutost na uspehe, možda i strah od pobede?

Svakako da je reč o stvari koja je psihološke, a ne čisto vozačke prirode.

foto: instagram hulkhulkenberg

Nakon razlaza sa Renoom po završetku 2019., Nemac se morao zadovoljiti ulogom rezervnog vozača ekipe Rejsing Point u 2020. Možda ga je baš izostanak makar jednog vrhunskog rezultata ostavio bez prilike da se nađe u top ekipi sa pobedničkim bolidom? Ko zna kako bi mu karijera tekla da je, recimo, pobedio u Brazilu 2012. ili ispio šampanjac u Azerbejdžanu 2016., 2017., ili 2018. godine? Da li bi ostao bez mesta da se našao na postolju u Nemačkoj 2019.?

Ovako, ostao je kao prinudna zamena za kovid pozitivne vozače. Dva puta tokom 2020. menjao je obolelog Serhija Pereza, a jedanput Lensa Strola. Naredne 2021. godine, nakon transformacije Rejsing Pointa u Aston Martin, ostao je rezerva u ekipi, ali nijednu trku nije odvezao i već tada je najavio da razmišlja o konačnom povlačenju iz Formule 1 ukoliko ne pronađe stalni angažman za 2022.

Nije ga pronašao, ali je priliku da ponovo sedne za volan ipak dobio početkom tekuće godine, nakon zaraze Sebastijana Fetela koronavirusom. Odvezao je dve trke, što je u ukupnom skoru pet trka u protekle tri godine. Zvuči poražavajuće da nijedan od timova nije bio zainteresovan da se “zauzme“ za više od toga. Ipak, Nemac se na grid, pomalo neočekivano, vraća 2023. godine – i to kao redovni vozač ekipe Has, sa punim trkačkim angažmanom!

foto: instagram hulkhulkenberg

Ni sa 35 godina Hulk ne namerava da stane. Svaku priliku koristi, nijedan poziv ne odbija. Ostaje pitanje kakva mu je perspektiva sa američkim timom – podijum u realnim okolnostima zaista teško da će videti, Has ne spada u top ekipe aktuelnog grida. Ipak, da mu posluži kao eventualna odskočna daska za neki dalji korak i transfer u neki jači tim – ima smisla, iako mu krštenica više baš i ne ide na ruku. No svakako, veliki respekt za upornost, a bajkoviti scenario možda bude jednoga dana ispisan pa Hulka budemo redovno gledali kako trke završava pri vrhu karavana. Možda to ne bude slučaj, te budemo konstatovali Nemčev novi početak kao očajnički.

Vreme će, kao i uvek, dati odgovore na sva pitanja...