LANDO, OSCAR IS FASTER THAN YOU...

 

Timske naredbe – da ili ne?

Za nekoga dobra, čak i poželjna stvar kao ogledalo timskog rada bez kojeg nema uspeha. Za druge – nož u srce trkanju, odsustvo sportskog duha i odraz nepostojanja fer-pleja, pa možda čak i paravan za nameštanje trka i “štelovanje“ konačnog ishoda...

Jedno je sigurno – šta god uradili, kritike Vam ne ginu. Jer “svijetu se ne može ugoditi“, zapisao je neko još davnih dana. I bio je u pravu...

Jedna od najnepopularnijih tema u svetu trkanja je ovih dana ponovo načeta po ko zna koji put, a povod za beskrajno pametovanje, razglabanje i razmenjivanje mišljenja daje nam ekipa Meklarena sa svojom dvojicom asova. Lando Noris je, čini se, u središtu borbe za osvajanje titule najboljeg vozača na svetu, ali deluje da je britanskom pilotu potrebna odlučnija podrška tima. No, da li dvadesetpetogodišnji momak iz Bristola zaista zaslužuje da se kompletna fabrika u Vokingu povinuje njegovim potrebama?

Da se odmah razumemo; favorizovanje jednog vozača unutar ekipe nije ništa novo, primenjuje se decenijama unazad, a to ne bi bio slučaj da pomenuta mera ne funkcioniše u praksi i ne daje rezultate. Uostalom, Red Bul to i danas radi, baš kao nekada Ferari ili Mercedes, pa u nekim (doduše, nešto ređim) trenucima i sam Meklaren, samo se metode ponekad razlikuju.

Ipak, uvek postoji ono “ali“...

foto: instagram Motosport

Period dominacije Mihaela Šumahera početkom milenijuma često se osporava usled tadašnje Nemčeve komforne pozicije u Ferariju. Međutim, priče o dobrom momku Rubensu Barikelu koji žrtvuje sebe zarad Šumijevih uspeha su kroz godine postale urbana legenda. Brazilac je pobedu timskom kolegi prepustio bukvalno samo jednom prilikom (Austrija 2002), pa i to mu je Mihael kasnije vratio u Indijanapolisu iste godine. Bilo je tu u više navrata propuštanja u borbama za neke niže pozicije koje donose manji broj poena, ali takve stvari nisu imale nikakvog konkretnog uticaja na Šumaherove titule. Ukratko, nemačkom pilotu Barikelova pomoć (makar u pomenutom smislu) nije bila ni potrebna. Šumi je bio brži na stazi kada god je to bilo bitno i Rubensove zasluge za uspehe sedmostrukog šampiona su minimalne.

foto: instagram Autosport

Slična je priča i sa vladavinom Luisa Hamiltona. Doduše, Valteri Botas je imao nešto više “prljavog“ posla za obaviti nego što je to slučaj sa Barikelom, ali se to češće svodilo na blokiranje i ometanje Hamiltonovih protivnika nego na direktno “sklanjanje s puta“. Čak i u situacijama kada bi Mercedes povukao takav potez, to je više bilo u cilju da Luis nema dodatnog posla na stazi (pored bitke sa konkurentima iz drugih timova) nego što je imalo stvarnog efekta na krajnji poredak dvojice vozača. Istina, Hamilton je (za razliku od Šumahera) ostao dužan Valteriju onu jednu pobedu iz Sočija 2018, ali ako govorimo realno, ishod te sezone ne bi bio ništa drugačiji ni da se Finac nije sklonio u stranu toga dana. Luis bi svakako bio prvak na kraju sezone, iako to možda u trenutku trke u Rusiji nije bilo toliko očigledno.

Kada je Mercedes tokom 2019. i 2020. bio u svojoj ligi u kojoj su o tituli odlučivali isključivo njegovi vozači, Botas je dobio priliku za direktan obračun sa Hamiltonom, bez ikakvih prepreka u vidu nekakve naklonosti ekipe prema engleskom pilotu. Ishod tih borbi je bio očekivan, samo potvrdivši ono što smo već i do tada znali; Luis je brži i sveukupno bolji vozač od Valterija i nije mu bilo potrebno da finski as vozi sporije nego što može. Retki momenti poput pomenute Rusije nisu menjali ono što je suštinski važilo na duže staze, a to je da Hamilton poseduje neke od kvaliteta koje Botas jednostavno nema. U principu, okreni-obrni, na kraju bismo i ovako i onako došli do istog ishoda.

Situacija sa Norisom i Pjastrijem je drugačija.

 

foto: instagram F1

Nije sporno da je Lando brz vozač, iako sam od početka smatrao da je pomalo izvikan i precenjen. Aktuelna sezona je bila (dobro, još uvek je) idealna šansa za mladog Engleza da me demantuje, ali za sada ne uspeva u tome. Naprotiv. Sve ono što se dosad naziralo kao Norisova moguća slabost se u tekućoj godini pokazuje u svom punom svetlu. Tako to biva kada vozač dobije u ruke pobednički automobil; tada dobijemo sve odgovore, odnosno priliku da se uverimo da li određeni vozač jeste ili nije za velika dela. Dok se nalazi u prosečnom bolidu, ocena javnosti se u izvesnoj meri svodi na slobodnu procenu, da ne kažem nagađanje, i utisak se prima sa određenom rezervom. No, rezultati ostvareni u pobedničkoj mašini retko kada zavaraju, mada i to zna da se desi.

Lando trenutno jeste drugoplasirani vozač u šampionatu sa još uvek “aktivnim“ zaostatkom od 62 boda za Maksom Verštapenom, ali da li Britanac zaista nije mogao da ima i bolji skor? Uzevši u obzir da je Red Bul dominirao do trke u Majamiju, što je momenat od kojeg kreće uspon Meklarena, primetićemo da je holandski as uoči trke na Floridi imao prednost od 52 poena u odnosu na Norisa. U narednih 11 trka razlika između dvojice vozača se čak i povećala za deset bodova, uprkos novouspostavljenom odnosu snaga i Meklarenovoj superiornosti?

foto: Getty Images

Kada se zapitamo gde je Lando prokockao poene, vrlo brzo dođemo do odgovora: startovi trka i generalno vožnja u prvim krugovima je ono što je pre svega problematično, mada smo na Silverstonu ili u Monci videli da je Meklarenov as sklon nekim propustima i u kasnijoj fazi trke. Rezultat svega su dve ostvarene pobede, iako je nesumnjivo da je potencijal „MCL38“ znatno veći od toga.

Daleko od toga da je i Oskar Pjastri iskoristio sve prednosti narandžaste sprave. Ipak, moramo uzeti u obzir i Australijančevo (ne)iskustvo i činjenicu da je ovo njegova tek druga godina u Formuli 1. Nije bilo ni realno očekivati da će Oskar u ovoj fazi karijere biti jača polovina Meklarenove garaže, mada je to sve više slučaj – i u tome leži Norisov problem.

foto: instagram Motosport

Pjastri napreduje, sve je bolji i sve češće pokazuje zube. Nanjušio je svoju šansu da se nametne kao novi lider ekipe. Osetio je da je Landova prevlast u Vokingu na staklenim nogama i da bi uskoro moglo doći do smene u timskoj hijejarhiji iz koje bi Ozi izašao kao veliki dobitnik. Stoga, dok je Britancu sav fokus na tituli za 2024, Australijanac upravo postavlja temelje za narednu, ali i godine koje slede. Temelje koji “prete“ da budu čvršći od Norisovih.

Dakle, Meklarenovi piloti se ovog časa ne trkaju za istu stvar.

Oskar oseća ono što Barikelo, Botas i Serhio Perez nisu mogli da osete. Šumaher, Hamilton i Verštapen im nisu ostavljali prostor za manevrisanje i bolje pozicioniranje od onog na koje su navikli.

Kod Landa je taj prostor veći nego kod gorepomenutih. I samim tim veći nego što bi smeo da bude.

Botas nije preticao Hamiltona u uskim i zahtevnim krivinama poput „Variante della Roggia“ i na taj način ostavljao utisak da je njegova veština jednako dobra kao u njegovog timskog kolege. Ne zato što nije želeo, već zbog toga što Luis nije dozvoljavao da se tako nešto desi. Isto važi i u priči sa Šumaherom i Barikelom. Posle preživljenih više takvih iskustava, ni Rubensu ni Valteriju nije bilo teško da progutaju poneku knedlu i pomere se da kolega iz ekipe prođe. Znali su da je Mihaelu i Luisu takva usluga retko kada potrebna. U tom smislu, odreći se jedne ili dve pobede godišnje nije bio zahtev koji nisu mogli da ispune.

Oskar Pjastri ne može i ne želi to sebi da dozvoli. Bez obzira na ukupno manji broj poena u toku cele sezone, bivši F2 šampion je u poslednje vreme izgradio kontinuitet dobrih plasmana, boljih od onih koje beleži Lando Noris. Momentum je na Oskarovoj strani i Australijanac ne želi to da ispusti.

foto: instagram f1

Hrabar napad u uvodnom krugu u Monci nije bio tek jedinstvena prilika za Pjastrija da nadigra kolegu. Nije to neka anomalija koja će se ko zna kad ponovo desiti. Šansa da Oskar na stazi pobedi Norisa je postala svakodnevna realnost.

Mogao je momak iz Melburna da se povuče iz duela na “magičnoj pisti“. Hajde, to je jedna trka, jedna prepuštena pobeda, može se preći preko toga. Ali šta dalje?

Šta ako Pjastri bude brži i u preostalih osam trka? A biće, sva je prilika, bar na nekima od njih. Nije valjda da će svaki put da se skloni? Osim toga, budimo iskreni – da li bi bilo dobro za sport da titulu osvoji vozač koji će većinu svojih pobeda ostvariti uz direktnu asistenciju timskog kolege?

“Pomoć prijatelja“ je ponekad dobrodošla, ali postoje neke granice. Ukoliko želiš svog Botasa, prvo moraš biti Hamilton. Za početak – da prvi krug trke odradiš kako valja, da i kolega i ceo tim znaju da mogu na tebe da se oslone, da se profilišeš kao lider kojeg će ostali slediti.

Ukoliko iz vikenda u vikend padaš na istim preprekama, ekipa nema iza čega da stane. Nisi pouzdan oslonac i ekipa nema vere u tvoje dugoročne uspehe.

Pogotovo vere nema tvoj kolega koji je kao ruki pokorio Formulu 3 i Formulu 2 i koji takođe pretenduje da postane Hamilton. Da li će mu poći za rukom, ne zna se. Tebi nije uspelo. I zbog toga nemaš svog Botasa u borbi protiv Maksa. Niti zaslužuješ da ga imaš.