NAJPOZNATIJI OSMEH FORMULE 1

Za nama je 15. Velika nagrada Singapura. Verovatno ćemo je upamtiti, ali po čemu?

 
Po trećoj pobedi Landa Norisa? Po prvoj pobedi Meklarena na „Marina Bay“ stazi posle petnaest godina? Možda po prvoj trci ikada voženoj u ovom azijskom gradu-državi koja je prošla bez ijednog angažovanja sigurnosnog automobila?
 
Ah, ne... Pustimo to... Sve su to sporedne stvari. Detalji koje uglavnom pamti samo statistika.
 
Ono što će nam zauvek biti prva asocijacija na pomen singapurskog Gran-prija gospodnje 2024. jeste, pre svega, (verovatno) poslednja trka vozača sa najupečatljivijim osmehom u novijoj istoriji Formule 1.
 
Danijel Rikardo se u “najbržem cirkusu“ prvi put obreo 2011. godine. Prethodno je osvojio Britansku Formulu 3, postavši polaznik Red Bulove akademije. Debi u Formuli 1 imao je na Silverstonu sredinom 2011. za volanom Hispanija rejsinga. Slabašni automobil španske ekipe nije mu omogućio ništa više od prikupljanja kilometraže i učenja osnovnih veština upravljanja F1 bolidom, a prva konkretnija prilika ukazala se prelaskom u Toro Roso naredne godine.

foto: instagram motorsport

Za juniorski tim Red Bula nastupao je dve sezone. Daleko do toga da je Danijel bio loš tokom 2012. i 2013, ali nije baš ni da nam je pružao nekakve spektakularne vožnje i preticanja po kojima će postati poznat tek kada sedne u bolid seniorske ekipe. Red Bul je tada u svojim redovima imao Sebastijana Fetela, aktuelnog četvorostrukog uzastopnog šampiona sveta i Rikardo svakako nije bio predviđen da bude udarna igla ekipe. Barem ne odmah po dolasku u Milton Kins početkom 2014.

 
Potpisao bih da nije bilo osobe koja nije bila iznenađena onim što je Australijanac pružio u narednom periodu. Ne samo kada je reč o čistim performansama, već i po pitanju načina vožnje. Atraktivna preticanja i izrazita preciznost na kočenju postaće zaštitni znak junaka naše priče, a sve će dodatno biti ukrašeno šarmantnim osmehom kojeg Danijel gotovo da nije skidao sa lica. Onim što je prikazivao javnosti – i na stazi i van nje – Rikardo je vrlo brzo stekao simpatije publike, ali i veliko poštovanje među kolegama. Kroz godine će postati jedan od najpopularnijih vozača, iako zlatne šampionske visine nikada neće dostići...
 
Tokom petogodišnjeg boravka među “bikovima“, popularni “Deni Rik“ je zabeležio sedam pobeda i 29 podijuma, a u dva navrata je završavao kao trećeplasirani u generalnom plasmanu. Kao što znamo, period 2014-2018 protekao je u znaku Mercedesa čiji su vozači pokupili sve šampionske titule u to vreme. No, biću slobodan da kažem da se Rikardo pobrinuo da te godine ne budu previše dosadne onima koji nisu navijači Mercedesa, Luisa Hamiltona i/ili Nika Rozberga.

foto: instagram danielricciardo

U neke od najlepših trka hibridne ere spada upravo sedam pomenutih Danijelovih pobeda. Specifično za skoro svako Rikardovo slavlje jeste to što su njegove pobede po pravilu bivale vrlo atraktivne i gotovo uvek dolazile neočekivano. Od sedam trijumfa koje je zabeležio u bojama Red Bula, samo jedan je došao posle starta sa pol-pozicije. Svi ostali su bili rezultat nekog rolerkostera i nepredvidivih dešavanja na stazi. Ukratko rečeno – Australijanac je bio kralj “ludih“ trka. Ukoliko niste gledali trku, a čujete da je Danijel pobedio, možete da se kladite da se na stazi odigrala vrhunska zabava.

 
Možda je kiša začinila stvari kao na Hungaroringu 2014. kada smo dobili jednu od najboljih trka u protekloj deceniji (i možda i najbolju Rikardovu pobedu u karijeri). Možda se umešao neki sejfti-kar kao onomad u Kini ili Azerbejdžanu i preokrenuo tok dešavanja na stazi... A upravo je Rikardo bio vozač koji se u takvim uslovima odlično snalazio.
 
Nisu to bile one “obične“, rutinske pobede kada bolid odradi pola posla, a na vama je samo da ne pravite greške i lagano se dovezete do cilja. Deni Rik se za svoje trijumfe ozbiljno naradio, razbijajući na taj način izvesnu monotoniju koju je povremeno uzrokovala tadašnja dominacija Mercedesa. Svaki od tih trijumfa unosio je dašak svežine u šampionat čiji se osvajač sa popriličnom preciznošću mogao unapred predvideti nekoliko godina u nizu...
 
Elem, vrlo brzo po dolasku u Red Bul, Danijel je svetla reflektora usmerio ka sebi, a Fetel je uskoro postao prošlost austrijske ekipe. Naravno, nesporno je da su Horner i Marko verovali u sposobnosti australijskog pilota – zašto bi inače ulagali u njega – ali verujem da je i njih iznenadio učinkom u 2014. Fetel? On je verovatno bio šokiran, pa njegova odluka da pređe u Ferari nije bila neočekivana.

foto: instagram danielricciardo

Dani provedeni u Milton Kinsu predstavljali su ubedljivo najbolji period Rikardove karijere. Stoga je prava šteta što ni u jednom trenutku nije imao automobil sa kojim bi mogao da napadne šampionsku titulu. Kao što je već rečeno, dva puta je prvenstvo završavao na trećoj poziciji, oba puta iza Mercedesovih vozača. Da je Red Bul bio na nivou nemačke ekipe – pre svega, da je Reno bio u stanju da proizvede kvalitetnu pogonsku jedinicu – Deni Rik bi možda mogao i da se umeša u obračun Hamiltona i Rozberga. Skroz objektivno: delovalo je da ima sve što je potrebno za to. Agresivnost, preciznost, dobro upravljanje gumama, hrabrost da napadne i sposobnost da pretekne, dovoljno hladnu glavu da ne napravi neku nepotrebnu i neiznuđenu grešku. Na njegovu žalost, svi pomenuti kvaliteti su do svog punog izražaja dolazili samo u onim retkim trenucima kada bi Red Bul na par trka godišnje bio u stanju da parira moćnom Mercedesu.

 
Kada su “bikovi“ u saradnji sa Hondom konačno došli u priliku da se ozbiljno suprotstave “srebrnim strelama“, Danijel je već uveliko bio van Red Bulove trkačke porodice, a lovorike je pokupio Maks Verstapen. Iako nikada nije zvanično potvrđeno, može se pretpostaviti da je upravo Holanđanin bio razlog Rikardovog odlaska iz ekipe (ili makar jedan od razloga). Praktično od momenta kada su potpisali Verstapena, čelnici austrijskog tima nisu krili svoje planove da od Maksa naprave svog sledećeg svetskog prvaka. Rikardu je bilo jasno da neće imati fer uslove za borbu sa mlađim timskim kolegom; prosto, Horner i društvo su više vere imali u Verstapena nego u Danijela, a još u Fetelovo vreme smo jako dobro naučili da je Red Bul po svojoj filozofiji klasična one man ekipa. Rikardo nije želeo da mu se ponovi sudbina Marka Vebera, te je svoju sreću potražio izvan Milton Kinsa.
 
Da li je to bila Australijančeva greška karijere? Hm, mnogo je lakše biti pametan šest godina kasnije, pa je opet teško. Izbegao bih direktan odgovor na ovo pitanje...

foto: instagram danielricciardo

Iako je istorijski veliko ime, Reno u to doba ni po čemu nije bio – a nije ni danas, ovako rebrendiran u Alpinu – tim u kojem istinski ambiciozan vozač može da ostvari svoje najveće ciljeve. Od krupnih reči i obećanja, preko stalnih kadrovskih promena i evidentnog lutanja u pronalaženju rešenja, sve do obaveznog izostanka željenih rezultata; to je u najkraćem sudbina francuske ekipe u modernoj eri Formule 1. Biće da je Rikardo to vrlo brzo spoznao, pa se u Renou zadržao samo dve sezone. Iako su rezultati, u skladu sa mogućnostima bolida, bili sasvim pristojni, Danijel je ispravno procenio da je tim za bazom u Enstonu dobar samo kao prelazno rešenje u njegovoj karijeri, ne i kao dugoročan izbor. Tako smo ga početkom 2021. videli u bojama Meklarena.

 
Nažalost, sve što je usledilo je bilo samo brutalno urušavanje reputacije australijskog asa.
 
Nekadašnja magija je netragom nestala tokom perioda provedenog u Meklarenu. Bolid britanske ekipe nikako nije “legao“ Rikardu i tokom iduće dve godine gledali smo konstantno mučenje nekada sjajnog pilota. Danijel nije bio ni senka onog vozača koji je pokupovao čitavu armiju navijača iz dana provedenih u Red Bulu. Pobeda u Monci je bila briljantna, ali to je bukvalno jedina stvar vredna pomena tokom Rikardovog dvogodišnjeg mandata u narandžastom automobilu. Sve ostalo je dobro samo za zaborav.

foto: instagram danielricciardo

Fijasko sa Meklarenom i prevremeni završetak saradnje krajem 2022. bio je najava Danijelove labudove pesme u “najbržem cirkusu“. Pokušaj oživljavanja karijere sa Alfa Taurijem i VCARB-om nije urodio plodom i tridesetpetogodišnjem momku iz Perta je manje-više ostalo da se oprosti od Formule 1. Čitava situacija je pomalo čudna, možemo reći i poražavajuća za vozača kojeg je nekada tako lako bilo zamisliti kao čoveka koji osvaja titulu šampiona sveta.

 
Kritičari su Rikardova bledunjava izdanja iz protekle četiri godine iskoristili da dovedu u pitanje sva ona sjajna Danijelova izdanja iz prošlosti. To već nije na mestu. Ipak, pije vodu teza da Australijanac nije previše prilagodljiv na bolid koji mu se da u ruke i to mu i jeste najveća slabost. Očito je da je Njuijev koncept bio kao skrojen za njega i da je u takvom automobilu mogao da pruži ono najbolje od sebe. Sve van tog vremena provedenog u Red Bulu sija znatno slabijim sjajem, čak i ona solidna avantura u Renou.

 
U svetlu trenutne forme, pa i Rikardovih godina, odlazak australijskog automobiliste iz sporta (verovatno definitivan, mada još nema potvrde) i nije tako težak za podneti. Jasno je da to nije to već neko vreme. Sa druge strane, teško je pobeći od razmišljanja koje nas vodi u pravcu zaključka da Danijel nije realizovao svoj maksimalni potencijal. Onaj čuveni momenat “na pravom mestu u pravo vreme“ jednostavno mu se nikada nije desio i to je ono što ide u njegovu odbranu. Ko zna kako bi se stvari odvijale da su mu se kockice makar jednom poklopile?

Bilo kako bilo, jedno je izvesno: trag koji je ostavio u sportu koji volimo dovoljno je dubok da sećanje na Danijela ne izbledi u skorije vreme. Reč je o čoveku koji je Formulu 1 činio lepšom i interesantnijom, čoveku koji je ovaj sport u više navrata izvlačio iz one okrutne čeljusti monotonije. Čoveku koji je čitavu jednu eru “najbržeg cirkusa“ načinio boljom. Daleko boljom nego što bi ista bila bez njega. I to je sasvim dovoljno, sve i da mu celu karijeru svedemo na period kada je sa uspehom krotio crvenog bika, čak i da zanemarimo sve ostalo što smo gledali od momenta prvog kotrljanja točkova na Silverstonu, pa sve do poslednjeg osmeha u Singapuru.

 
Adio, Danijele i hvala na svemu. Zaista mi je bilo zadovoljstvo.