Formula 1 u 2022. – Preko neizvesnosti do monotonije

foto: instagram f1

Počelo je taman kako treba – ako uzmemo u obzir prvih pet ili šest trka sezone.

Nova pravila donela su, pre svega, bolje trkanje od onog kojem smo prisustvovali od starta hibridne ere 2014., a u izvrsnim borbama kojih je bilo na pretek prednjačili su vozač Red Bula i branilac titule Maks Verštapen i Šarl Lekler iz redova Ferarija. Iako je tu bilo još vozača koji su publici pružali zabavu svojim “vratolomijama“ na stazi (Kevin Magnusen, Valteri Botas, Fernando Alonso, Esteban Okon...), Holanđanin i Monačanin su prednjačili u tome – pre svega zbog uloga za koji su se borili, a on je bio najviši. U prvih šest trka, pobede su ostvarivala isključivo njih dvojica. Ni austrijski ni italijanski tim u tom periodu nisu bili imuni na povremene probleme sa pouzdanošću, a prednost u brzini varirala je od trke do trke – zavisno od konfiguracije staze i uspešnog ili neuspešnog rada nadogradnji koje su timovi donosili na pojedine trkačke vikende.

foto: instagram f1

Nažalost, već u periodu oko Barselone i Monte Karla počelo je da se naslućuje koja od dve ekipe koje su ušle u šampionat spremnije od ostatka konkurencije bolje koristi svoje šanse i izdvaja se kao favorit broj jedan za naslov. Red Bul je imao prilično problematičan start sezone u Bahreinu zabeleživši dvostruko odustajanje usled mehaničkih problema, a kada na takav način uđete u sezonu, tradicionalno teško da možete da se nadate konačnom uspehu. Dovoljan je podatak da je poslednji slučaj duplog povlačenja sa uvodne trke sezone na kraju doveo do osvajanja obe šampionske titule zabeležen još pre 25 godina. Tada su Žak Vilnev i Hajnc-Harald Frencen, braneći boje u to vreme moćnog Vilijamsa, ostali praznih šaka na otvaranju sezone u Melburnu – ipak, i vozački i konstruktorski pehar na kraju te 1997. završili su u vitrinama Grouva. Bolji primer od navedenog nije potreban, ali je Red Bul jasno pokazao svu svoju moć time što je, na kraju možemo reći prilično surovo i rutinski, zabeležio dostignuće koje nikome nije pošlo za rukom u proteklih četvrt veka.

foto: instagram f1

Ipak, za pomenuto ostvarenje dobrim delom je zaslužan i najveći rival “Bikova“ u u upravo završenoj sezoni – koliko god to zvučalo paradoksalno. Ali da, Ferari je, ne po prvi put u poslednjih 15 godina bio sam sebi najveći neprijatelj. Utisak je da iz F1-75 Skuderija nije izvukla ni 30% potencijala – ako je za Red Bulovim RB18 povremeno i postojao zaostatak u performansama, on je bio minimalan, a ne može se zanemariti činjenica da je na pojedinim stazama ekipa iz Maranela imala jasnu prednost. Ipak, nju je vesela družina na čelu sa Matijom Binotom retko kada umela da iskoristi. Taktičke brljotine koje su Italijani pravili u Monaku, Silverstonu, Mađarskoj, Holandiji... nisu dostojne ni nekog tima iz Formula 3 šampionata, što je u jednom trenutku tokom sezone glasno (i bez greške) konstatovao i bivši svetski prvak Niko Rozberg. Iz aviona vidljiva neodlučnost ekipe da Šarla Leklera promoviše u svog prvog vozača – što je Red Bul sa Verštapenom ekspresno uradio na samom početku sezone – bacila je dodatni pritisak i na samog Monačanina što se odrazilo i na par grešaka koje je Šarl napravio u nekim momentima kada mu to nikako nije bilo potrebno. Tu se bez dileme izdvaja Velika nagrada Francuske, mada ne treba zanemariti ni Imolu, koja možda bodovno nije bila tako skupocena, ali je jasan pokazatelj pod kakvom se presijom Lekler nalazio u sredini koja mu, čini se, nikako nije prijala. Iako po performansama i rezultatima Karlos Sainc nikako nije mogao da parira svom timskom kolegi, Ferari je, utisak je, čak i više protežirao Španca nego vozača koji je na stazi jasno bivao brži u preko 90% slučajeva. Ne postoji nikakva dilema da je Ferari Leklera koštao barem dve-tri pobede u tekućem šampionatu, neorganizovanost i potpuna dezorijentisanost ekipe u nekim trenucima kada se moralo pametno razmišljati dovela su čak i do teorija zavera među delom F1 auditorijuma.

foto: instagram f1

Da li je Ferari sabotirao Leklerovu borbu za šampionat? Da li je Karlos Sainc po svaku cenu morao da bude prvi izbor ekipe? Šta stoji u ugovoru Ferarija i španskog giganta oličenog u banci Santander koja je pred početak sezone postala sponzor “propetog konjića“? Da li je politika previše “pustila pipke“ unutar Maranela, te je italijanski tim, zarad finansijske injekcije, svesno pustio Leklera niz vodu u njegovom pohodu na šampionsku titulu? Mnogo je pitanja, preciznog odgovora nema, ali jedna stvar je očigledna – Lekler neophodnu podršku ekipe apsolutno nije imao.

Često nerazumne i neshvatljive izjave Matije Binota daju još više na snazi pomenutoj teoriji. Šta znači kada šef jedne F1 ekipe, u momentu kada se njegov tim bori za osvajanje duple krune u Svetskom šampionatu, ničim izazvan izjavi: „To što imamo konkurentan automobil, ne znači da treba da budemo u igri za osvajanje titule“!?

foto: instagram espnf1

Nakon fijaska u 2022., Švajcarac je, prema poslednjim glasinama, u opasnosti da ostane bez posla. Takav rasplet ne samo da ne bi bio iznenađenje, već bi predstavljalo prvorazredno čudo ukoliko do toga ne bi došlo, ali utisak je da Binoto nikako nije jedini čovek koji bi, u logičnim okolnostima, morao da dobije otkaz. Za svoju poziciju ozbiljno bi morali da se porazmisle i ostali ljudi iz vrha ekipe, pre svih njen glavni čovek zadužen za strategiju Inaki Rueda...

foto: instagram f1

Što se tiče učinka samog Karlosa Sainca – više je nego bled. Predviđeni i unapred očekivani “rozbergovski“ pristup sezoni – taktika redovnog skupljanja poena i uloge “čekalice“ u nastojanju da u greškama Verštapena i Leklera ugrabi svoju šansu – nije dao nikakav rezultat Špancu, a i loše je realizovan. Kao vozač koji je na glasu da je konstantan i da je uvek “tu negde“ da vreba iz drugog plana, sin dvostrukog reli šampiona potpuno je podbacio. Samo zbog sopstvenih grešaka, čak tri puta je bio prinuđen da trku završi pre okončanja prvog kruga, a ponekad bi bio i meta kolizije i kolateralna šteta zbog neopreznosti drugih vozača. Po pređenoj kilometraži u sezoni za nama, Sainc je, među aktuelnim vozačima na gridu, pri dnu liste, a sa takvom statistikom borba za najveći ulog kojoj je Španac težio jednostavno nije bila moguća. Kada se na sve dodaju i mehanički problemi i taktičke brljotine ekipe koje nisu zaobišle ni njegov deo garaže – dobija se kompletna sezona za zaborav, a jedino dobro po čemu će Karlos pamtiti 2022. je prva pobeda u karijeri, prilično kontroverzno izvojevana u Silverstonu.

foto: instagram f1

Uz takav Ferari, Red Bul se nije morao previše ni pomučiti da se dokopa duple krune. I kada ekipi iz Milton Kinsa nije išlo, Skuderija bi im davala “veštačko disanje“, radeći u korist sopstvene štete. No, sve navedeno ne umanjuje kvalitet kako Maksa Verštapena, tako i cele ekipe Red Bula, a u tituli holandskog vozača ne treba zanemariti ni doprinos Serhija Pereza. Austrijski tim se pokazao veoma sposobnim da na sve poteškoće adekvatno i pravovremeno odreaguje i bez obzira što je utisak da u sezoni za nama nisu bili nepobedivi, te da je Ferari možda propustio i “zicer“ za osvajanje šampionata – “Bikovima“ može samo da se skine kapa za sve učinjeno tokom 2022. godine. Nakon letnje pauze, Red Bul je evidentno podigao nivo igre, a na trenutke smo prisustvovali potpunoj dominaciji Austrijanaca. Ipak, bio je to deo sezone u kome je sve manje-više već bilo rešeno, jer je rival iz Maranela svoje prilike prokockao još u prvoj polovini šampionata. Da ih je iskoristio – ko zna kako bi čitav scenario izgledao od Belgije do Abu Dabija i kakav bi bio konačan ishod borbe koja je u svom startu toliko mnogo obećavala?

Iako statistika ne govori u prilog toj tezi, utisak je da je Maks Verštapen sezonu života odvezao 2021. godine. Upravo završen šampionat kao da je više predstavljao rutinsko “otaljavanje“ posla za holandskog asa, koji je, istini za volju, bio i te kako sklon greškama u 2022. – setimo se Španije, Mađarske, Singapura, Brazila... Nije to baš ličilo na onog Maksa od sezonu ranije. Da je Ferari odigrao pametnije i odlučnije sa Leklerom, šampionat je mogao potpuno drugačije da se završi – Holanđanin je bio ranjiv i definitivno pobediv ove godine...

foto: instagram redbullracing

No, nedavno krunisani dvostruki svetski prvak, sa druge strane gledano, nije imao ni potrebu da bude na svom najvišem nivou. Zahvaljujući nedostatku prave konkurencije, imao je luksuz da sebi priušti par slabijih vikenda – da je bilo potrebe da podigne nivo svoje forme, Maks bi to možda i bio u stanju da učini – nažalost po fanove neizvesnog takmičenja, to nikada nećemo saznati.

Jedinu senku na ogroman uspeh austrijske ekipe, koja je u minuloj sezoni ostvarila čak 17 pobeda na 22 održane trke, predstavlja presuda Međunarodne automobilske federacije o prekoračenju dozvoljenog budžeta za razvoj bolida. Iako je još pre stupanja pomenutog pravila na snagu jasno naznačeno da će takav prekršaj podrazumevati diskvalifikaciju iz šampionata, Red Bul je prošao sa relativno blagom kaznom – naredne godine tim iz Milton Kinsa imaće 10% manje vremena za razvoj u vazdušnom tunelu od predviđenog, a pride će morati i da “olakša“ kasu za izvesnu količinu novca. U situaciji kada je na snazi pravilo po imenu “Ograničen budžet za razvoj“, novčana kazna deluje gotovo bizarno – ipak, ukoliko i potegnemo priču o eventualnom jakom lobiju Red Bula unutar Formule 1, nikakvu Ameriku nećemo otkriti – radi se o situaciji koja, nažalost, već odavno nije novost u “najbržem cirkusu“, samo su se tokom godina menjali akteri.

Gde je nestao Mercedes?

foto: instagram mercedesamgf1

Dojučerašnji neprikosnoveni vladari Formule 1 i zvanični šampioni u konkurenciji konstruktora upali su u problem u samom startu. Koncept bolida potpuno je promašen i to je bilo evidentno još na premijernom izdanju u Bahreinu. Umesto borbi za pobede, “srebrne strele“ su više vodile bitke sa klijentskim timovima Ferarija i Red Bula – W13 je patio od lošeg balansa, nestabilnosti u krivinama, a posebno uočljiva je bila anomalija zvana “poskakivanje“. Istina, ovaj fenomen nije zaobišao ni ostale timove – promena pravila dovela je do neočekivane poteškoće za sve učesnike šampionata, ali definitivno je najizraženija bila u redovima “trokrake zvezde“. Kada se na sve doda i očigledan manjak snage agregata u odnosu na konkurenciju, jasno je da je nemački tim u potpunosti izneverio očekivanja fanova.

Kako je sezona odmicala, Mercedes se “mic po mic“ pomerao napred – u pojedinim trenucima postavljalo se pitanje da li je ekipa iz Breklija čak i treća po brzini na gridu, što je bio neki minimum minumima koji se od Nemaca očekivao čak i u slučaju podbačaja. Na momente je delovalo da ekipe poput Meklarena, Alfa Romea i Hasa čak imaju i prednost u odnosu na sada već bivše šampione, a posebno vidljivo je bilo mučenje Luisa Hamiltona koji je početkom godine više bitaka vodio u sredini grida nego pri vrhu, dok je njegov mlađi timski kolega i novajlija u timu, Džordž Rasel, koliko-toliko pratio tempo vodeće četvorke iz redova Red Bula i Ferarija.

foto: instagram mercedesamgf1

Vremenom, ekipa se vidno uzdigla, a i Hamiltonova forma je počela da se popravlja. U periodu pred odlazak na letnju pauzu Luis je bio u odličnoj formi, možda i boljoj od svih ostalih vozača u karavanu, te je na momente podsećao javnost zašto nosi zvanje sedmostrukog svetskog šampiona. Po povratku sa letnjeg odmora, vozio je promenljivo, a greške su se vratile. Mercedes je naporno radio na unapređenju bolida i u drugom delu sezone nije se više postavljalo pitanje ko je ekipa broj 3 u 2022. godini. Štaviše, “srebrne strele“ su neretko bile u ravni sa tada već posrnulim Ferarijem, a na momente čak i “stidljivo“ izazivale Red Bul. Vrhunac napretka dostignut je na Velikoj nagradi Brazila, pretposlednjoj rundi sezone, kada je tim iz Breklija zabeležio jedinu pobedu u sezonu – i to ni manje ni više nego dvostruku – te je tako izbegnut scenario da po prvi put od 2011. godine Mercedes okonča sezonu bez ijednog trijumfa.

Ipak, jedna tradicija se jeste prekinula – Hamilton je svoju 16. sezonu u “najbržem cirkusu“ završio bez pobede, što mu se nikada ranije u karijeri nije dogodilo. Pobednički šampanjac na Interlagosu ispio je Rasel, a Hamilton se morao zadovoljiti osvajanjem druge pozicije koja mu je u 2022. pripala čak pet puta, što je dobar pokazatelj da ni ta toliko željena pobeda nije bila tako daleko. Ipak, stiče se utisak da ser Luis nije uspeo da iskoristi neke od šansi koje su mu se na momente ukazivale, ali takođe je činjenica i da nije bio miljenik sreće tokom čitave sezone – u značajnoj meri ona je obeležena raznim kontaktima i sudarima sa drugim vozačima, nekada Luisovom krivicom, ali najčešće spletom nesrećnih okolnosti.

foto: instagram mercedesamgf1

Džordž Rasel, sa druge strane, demonstrirao je svoje vrhunsko umeće i potvrdio da je reč o megatalentu pred kojim je svetla budućnost u Formuli 1. Ako izuzmemo nesrećno odustajanje na domaćem terenu u Silverstonu, mladi Britanac je u još samo dva navrata trke završavao van prvih pet, što zvuči neverovatno, jer se radi o skoru koji nisu postigli čak ni vozači Red Bula i Ferarija. Pored očigledne konstantnosti, Džordž je i na samoj stazi i te kako znao da bude briljantan, a preticanja sa Suzuke svakako spadaju u “hajlajte“ sezone. Stoga, trijumf u Brazilu bio je praktično samo kruna na sezonu i logična posledica svega što smo gledali tokom godine, a sam po sebi predstavlja nešto što je bilo samo pitanje vremena. U Bahreinu 2020. nije bilo suđeno, ali dve godine kasnije, Rasel je svoj trenutak slave dočekao.

Nekako se samo od sebe postavlja pitanje – može li Mercedes dogodine ponovo da počne da liči na “starog sebe“, te da se umeša u borbu za sam vrh? Istina je da će nemački tim biti hendikepiran da polju agregata, jer je razvoj pogonskih jedinica obustavljen do kraja 2025. godine. Tim iz Breklija moraće taj nedostatak da nadoknadi da drugim poljima (aerodinamika i eventualno neka druga revolucionarna rešenja), ali otpisati takav tim bilo bi vrlo neozbiljno. Šta više, autor ovih redova bi gotovo potpisao da će upravo “Trokraka zvezda“ biti ta koja će eventualno pomrsiti konce trenutno nedodirljivom Red Bulu pre nego npr. ekipa Ferarija, bez obzira na trenutno stanje stvari. Na duže staze, nemački tim više obećava od vesele družine iz Maranela, naročito ako imamo u vidu da “srebrne strele“, bez ikakve dileme, u vidu Hamiltona i Rasela poseduju najjaču vozačku postavu na trenutnom gridu.

foto: instagram alpinef1team

U sredini poretka bilo je vrlo neizvesno, a najbolji od “ostatka sveta“ bio je tim Alpine. Promena pravila dovela je sve ekipe u situaciju da se suočavaju sa mnogo nepoznatih prepreka i izazova, te je manjim timovima (van velike trojke) bilo teško pogoditi pravu formulu za razvoj i napredak, a pre svega je problem za sve predstavljalo nedovoljno dobro poznavanje bolida nove generacije. Francuska ekipa je u datim okolnostima bila najkonstantnija, od starta sezone tempo je bio vrlo pristojan, a oba vozača, i Fernando Alonso i Esteban Okon, vozili su odlično. Ahilova peta ekipe iz Enstona predstavljala je poprilična nepouzdanost bolida i mnoštvo kvarova, koji su, utisak je, neretko dolazili u trenucima kada je brzina bila na izrazito visokom nivou. Odatle se može zaključiti da je Alpina cele godine tražila balans između brzine i pouzdanosti, a osvajanje četvrtog mesta u konkurenciji konstruktora ukazuje na to da je pomenuti posao dobro odrađen.

foto: instagram mclaren

Ipak, malo je nedostajalo da Meklaren u tom poduhvatu bude uspešniji. Slavni tim iz Vokinga nije se na najbolji način pripremio za novu eru Formule 1 o čemu svedoči zaostatak za top timovima koji se poprilično povećao u odnosu na prethodnih par sezona. Prvi problemi nastali su još u drugoj fazi predsezonskih testiranja u Bahreinu kada su se pojavili misteriozni problemi sa kočnicama – ovaj problem pratio je Meklaren i kasnije tokom godine, ali je vremenom donekle saniran. Forma ekipe bila je baš promenljiva. Od užasnog starta sezone na premijeri u Bahreinu, gde su se narandžasti bolidi borili da ne završe na samom začelju, par trka kasnije britanska ekipa došla je u situaciju da se Lando Noris nađe na pobedničkom postolju u Imoli. Ni nastavak sezone nije ponudio mnogo drugačiju priču, situacija je išla gore-dole, a u borbi sa Alpinom Meklaren je na kraju ostao kratak za svega 14 bodova.

Možda je Meklaren i mogao do četvrtog mesta da je Danijel Rikardo bio na nivou iz svojih najboljih dana. Ipak, Australijanac se baš dramatično mučio sa MCL36 i odlazak iz tima po završetku sezone bio je nekako i logičan potez, jer nastavak mučenja sa bolidom koji nikako ne odgovara Rikardovom stilu vožnje zaista nije imao nikakvog smisla. Danijel će 2023. provesti kao rezervni vozač Red Bula, u redovima ekipe gde je svojevremeno i izgradio reputaciju rasnog trkača – ona je tokom epizode u Vokingu malo “okrnjena“, ali nema sumnje da popularni Deni Rik nije zaboravio da vozi. Ono što mu preostaje jeste da se dobro pripremi za povratak na grid 2024. godine, jer je jasno da je takvom vozaču apsolutno mesto u “najbržem cirkusu“.

foto: instagram mclaren

Onaj ko je vukao Meklaren čitave godine bio je pominjani Lando Noris, čije je krajnje domete još uvek vrlo teško proceniti, pa je teško reći i da li je mladi Englez izvukao maksimum iz paketa koji mu je bio na raspolaganju. Lando bi uglavnom trke završavao u poenima i čini se da mu se ipak nema šta zameriti – ipak, sam protiv dve Alpine nije mogao – u borbi sa Francuzima nedostajala je Rikardova podrška i bolji učinak australijskog vozača.

foto: instagram valtteribottas

Alfa Romeo je takođe imao dosta promenljivu sezonu. Pridošlica iz Mercedesa, Valteri Botas, bio je na odličnoj razini u prvih desetak trka, a onda su njegove dobre performanse netragom nestale. Ipak, bodovi koje se sakupio u početnoj fazi sezone, uz malu pomoć ovogodišnjeg debitanta u Formuli 1 Gvangju Žoua, bili su dovoljni da švajcarski tim završi šampionat na pristojnoj šestoj poziciji. Ovaj učinak, ako gledamo nekoliko godina unazad, predstavlja značajan napredak za tim iz Hinvila. Rezultat je možda mogao da bude i bolji da je Žou isporučivao kvalitetnije rezultate, ali i da nije bilo mnoštvo kvarova na bolidu C42. Loša pouzdanost je, slično kao kod Alpine, u velikoj meri omela Alfu da možda postigne još i više...

foto: instagram astonmartinf1

Ipak, “za dlaku“ je nedostajalo da čak i šesto mesto bude ugroženo, a razlog zašto je takav scenario izbegnut je zahvaljujući “kasnom buđenju“ ekipe Aston Martin. Tim iz Silverstona je posle uvodne tri trke bio prikovan za dno plasmana, bez ijednog osvojenog boda. Stvari su ubrzo krenule da se odvijaju nešto bolje, ali činilo se da je posrnuli Vilijams jedina ekipa koju će Aston Martin uspeti da nadmaši. Ipak, od trke u Singapuru usledio je nagli skok u formi, a novopečeni penzioner Sebastijan Fetel od momenta kada je objavio povlačenje iz sporta počeo je da vozi gotovo kao u najboljim danima. Da li je rasterećenost ono što je trglo četvorostrukog svetskog šampiona ili se radi o nečem drugom, nije poznato, ali uspon nemačkog asa u završnici sezone jasno se video. Uz to, i Lens Strol je lagano podizao nivo igre kako se sezona bližila kraju, te je Aston Martin iza sebe ostavio ekipe Hasa i Alfa Taurija, iako je posle dobrih dve trećine sezone delovalo da tako nešto tim iz Silverstona neće biti u stanju da izvede – bodovni zaostatak za pomenutim rivalima bio je velik i delovao nedostižno...

Na kraju, izborena je sedma pozicija u plasmanu, a malo je nedostajalo da bude bolje. Pored već pomenutih oscilacija u formi, treba naglasiti i problematičan učinak Fetela i Strola u kvalifikacijama – na ovom polju ekipa je zatajila i definitivno je morala da uradi bolji posao.

foto: instagram f1

Usled furiozne završnice Aston Martina, timovi Hasa i Alfa Taurija su na neki način ispali glavni “luzeri“ sezone (naravno ne računajući Ferari – oni su u toj kategiji apsolutni šampioni). Alfa Tauri možda nije baš odradio briljantan posao u dizajnu svog AT03, ali da se iz ovog bolida moglo izvući više, nema nikakve dileme. Tim iz Faence najviše je problema imao sa svojim vozačima – Pjer Gasli je, bez ikakve sumnje, odvezao svoju najslabiju sezonu u “najbržem cirkusu“, a ni Juki Cunoda nema čime da se pohvali. Zapravo, ne zna se ko je gori bio od navedene dvojice. Momak iz Ruana je postigao dogovor sa Alpinom u prelazak u francuski tim sledeće sezone, što je promena koja će mu nesumnjivo prijati. Jer, više je nego jasno da je Alfa Tauri sredina koju je Gasli odavno prerastao, te očigledan pad motivacije koji se odrazio na očajnu formu tokom 2022. zapravo i ne predstavlja preveliko iznenađenje. Sa druge strane, Cunodi će društvo od naredne sezone praviti Nik de Fraj – izgubi li Japanac unutartimski duel od nekadašnjeg šampiona F2 i Formule E, mogao bi to značiti i kraj za Jukija u elitnom društvu auto-moto sporta, jer je za prethodne dve godine pokazao mnogo više lošeg nego dobrog...

foto: instagram f1

Za razliku od Franca Tosta (pardon, Helmuta Marka – budimo iskreni), Džin Has i Ginter Štajner nisu imali strpljenja za Mika Šumahera. Momak slavnog prezimena dosta je grešio tokom sezone, tek na momente pokazujući potencijal, ali svega dva finiša u top 10 svedoče o nedostatku konstantnosti kod mladog Nemca. Istina, otvoreno se može polemisati na temu da li je možda Has mogao biti strpljiviji sa sinom velikog Mihaela i dati mu još malo vremena, ali kako bilo – od naredne sezone vozački par američkog tima činiće Kevin Magnusen i Niko Hulkenberg.

Što se Mika tiče, izvesni talenat se primećuje, tako da ne bi predstavljalo iznenađenje da ga od 2024. godine ponovo gledamo u “najbržem cirkusu“, samo u bojama nekog drugog tima.

foto: instagram haasf1team

Magnusen se posle sezone pauze vratio u najbrži cirkus i privukao dosta pažnje svojom atraktivnom, beskompromisnom vožnjom po kojoj je bio poznat i ranije. Ipak, i kod njega je falilo konstantnosti i reklo bi se da ga tokom 2022. nismo gledali u najboljem izdanju. No, solidna količina bodova na Kevinovom kontu, uz šest završetaka među osvajačima poena, bili su dovoljni da Danac zadrži svoje mesto. Naspram učinka Šumahera juniora – Magnusen je kakvu-takvu konstantnost još i održavao tokom sezone, mada se čini da je mogao pružiti i više.

foto: instagram williamsracing

Po četvrti put u proteklih pet godina, nekada veliki Vilijams ostao je zakucan za dno grida. Čak ni promena vlasničke strukture načinjena sredinom 2020. godine za sada ne daje rezultate i postavlja se pitanje u kom smeru sudbina vodi ekipu iz Grouva. Ako ništa drugo, jedan pametan potez Jost Kapito i družina su već načinili – Nikolas Latifi je postao prošlost Formule 1, te će Aleksu Albonu u 2023. godini društvo praviti Amerikanac Logan Sardžent, momak koji se tokom proteklih par godina u veoma dobrom svetlu pokazao u F3 i F2 šampionatima. Neće to rešiti sve Vilijamsove probleme, ali ovaj tandem može makar povremeno ubaciti britansku ekipu u neke ozbiljnije borbe na stazi – Albon je to već činio u nekoliko navrata tokom upravo okončane sezone.

A ta ista sezona, uprkos svemu, po skromnoj oceni pisca ovih redova, zaslužuje prelaznu ocenu, ponajviše zbog velikih uzbuđenja kojima smo prisustvovali u prvom delu šampionata. Trkanje je promenom pravila postalo znatno zanimljivije nego što je to bio slučaj tokom proteklih nekoliko godina, te se možemo nadati da će se taj trend preneti i na narednu sezonu. Još samo da dobijemo malo neizvesniju borbu u kojoj bismo uživali do samog kraja 2023., umesto da šampionat faktički bude rešen već krajem avgusta.