Nakon dve sezone pauze Fernando Alonso je ponovo deo najbržeg cirkusa. Španac je često tokom karijere znao da bude na pravom mestu u pogrešno vreme što je, po verovanju većeg dela javnosti, imalo ključan doprinos u tome da popularni Nando ostane na “samo“ dve šampionske titule izvojevane još sredinom pretprošle decenije.
Alonso je nakon te čuvene 2006. kada je po drugi put stigao do krune namenjene najboljem u još nekoliko navrata bio blizu osvajanja titule ali je svaki put ostajao kratkih rukava. Većinsko verovanje je da je Španac i pored dve titule, 32 pobede i 97 podijuma, ipak postigao premalo s obzirom na svoje vozačke sposobnosti. Sa druge strane provejava utisak da je njegov povratak u Formulu 1 u 2021. godini nepotreban potez i čak i najveći poštovaoci lika i dela Fernanda Alonsa skeptični su prema mogućnostima španskog asa koji će u julu napuniti 40 godina. Da li je Nando u stanju da demantuje svoje kritičare i ima li smisla njegov povratak na stazu u ulozi vozača Alpine?
Mnogi su skloni da porede ovu situaciju sa Šumaherovim neočekivanim povratkom u F1 početkom 2010. nakon povlačenja po završetku sezone 2006. Nemac je takođe zagazio u petu deceniju života u vreme svog kambeka, kao sedmostruki svetski prvak i po većini statističkih parametara kao najbolji vozač svih vremena. U to vreme je Mercedes započinjao svoj povratak u Formulu 1 kao fabrička ekipa nakon gotovo pola veka pauze i iskusan vozač koji bi mogao značajno da im pomogne u razvoju bolida bio im je preko potreban. Dodatni plus postignut je sa marketinške strane – najuspešniji nemački vozač svih vremena u nemačkom timu, za volanom “Srebrne strele“ – to je bio dugogodišnji san čitave nemačke automoto javnosti. Rezultatski, Mihael se nije proslavio i pružio je daleko manje nego što su fanovi očekivali ali postavlja se pitanje kakvi su Šumijevi motivi bili u to vreme, posle osvajanja svega što se moglo osvojiti u najbržem cirkusu u periodu od 1991. do 2006. godine i koliko su oni slični Alonsovim današnjim motivima? Da bismo došli do odgovora proći ćemo malo kroz karijeru jedinog španskog šampiona ikada u Formuli 1.
Alonso je u Formuli 1 debitovao sada već davne 2001. godine kao vozač ekipe Minardi. U nekonkurentnom bolidu malenog tima iz Faence tada 20-godišnji Fernando nije mogao mnogo da učini i debitantska sezona mu je pre svega poslužila za skupljanje kilometraže i sticanje osnovnog iskustva kada je reč o trkanju u najbržem cirkusu. Zapaženih rezultata nije bilo ali je talenat prepoznat od strane veštog menadžera Flavija Briatorea i Nando je ubrzo završio u Renou. Posle jedne sezone provedene u ulozi test-vozača Alonso je 2003. dobio priliku da iskaže svoj puni potencijal u jednom od najboljih timova Formule 1 u to vreme – već na debiju u Australiji osvojio je prve poene u karijeri a na drugoj trci u Maleziji potpuno neočekivano dolazi do svoje prve pol-pozicije i prvog podijuma završivši trku na trećem mestu. Isti rezultat ponovio je i na Velikoj nagradi Brazila da bi na svojoj domaćoj stazi u Barseloni oduševio špansku publiku osvajanjem drugog mesta. Tokom sezone bio je prilično konstantan i uglavnom je završavao trke među osvajačima poena da bi vrhunac dostigao na Velikoj nagradi Mađarske gde u dominantnom stilu dolazi do svoje prve pobede u karijeri vozača Formule 1 čime upisuje svoje ime u istorijske knjige ovog sporta – trijumfom na Hungaroringu postao je najmlađi pobednik u istoriji šampionata F1 oborivši rekord koji je prethodno držao čuveni Brus Meklaren. Sezonu je završio na vrlo dobrom šestom mestu u poretku vozača nadmašivši svog znatno iskusnijeg kolegu Jarna Trulija i svima je bilo jasno da je Formula 1 dobila novu buduću superzvezdu. Trend dobrih rezultata Alonso je nastavio i u 2004. i mada je te godine pobeda izostala konstantnost dobrih vožnji i rezultata dovela ga je do četvrtog mesta u generalnom plasmanu vozača na kraju sezone.
Kada su pred sezonu 2005. na snagu stupila nova pravila – zabranjena je promena guma u toku trke – ekipa Renoa je u saradnji sa Mišelinom odradila najbolji posao od svih timova i “spakovala“ odličan bolid R25 koji je Fernandu omogućio da zabeleži čak sedam pobeda u sezoni i dođe do šampionske titule okončavši do tada nezabeleženu dominaciju Mihaela Šumahera i ekipe Ferari koja je pet sezona u nizu bila nerešiva enigma za konkurente. Alonso je i po ovom pitanju ušao u istorijske anale F1 – postao je najmlađi šampion u istoriji ovog sporta nadmašivši dostignuće legendarnog brazilskog asa Emersona Fitipaldija iz 1972. godine. Svog timskog kolegu Đankarla Fizikelu nadvisio je prilično ubedljivo i jedini ko je Alonsa uspevao da izazove tokom sezone bio je Kimi Raikonen, tada vozač Meklarena, ali nas je nešto slabiji start šampionata finskog automobiliste kao i izrazita nepouzdanost Meklarenovog bolida MP4/20 lišio veće neizvesnosti u završnici sezone i Alonso je krunu obezbedio na Velikoj nagradi Brazila, dve trke pre kraja sezone.
Naredne godine Alonso i Reno su ponovo bili na visokom nivou ali je sada izazov bio znatno teži s obzirom da se Ferari, posle jedne sezone lutanja, vratio na pobednički kolosek. Da bi došao do svoje druge šampionske titule Fernando je morao dobro da se pomuči i da nadmaši velikog Mihaela Šumahera u moćnom Ferariju – neizvesnost je trajala do poslednje trke u sezoni kada je Španac, ponovo u Brazilu, obezbedio odbranu titule posle žestoke borbe sa Nemcem naročito u drugom delu sezone. Neke od neverovatnih Alonsovih vožnji koje se i dan-danas pamte iz te sezone su pre svega kišna trka na Hungaroringu gde je Nando posle starta sa 15. pozicije doveo sebe u poziciju da zabeleži pobedu ali ga je u tome sprečila greška ekipe prilikom pit-stopa te je usled loše pričvršćenog točka Španac bio primoran da se parkira pored staze i odustane od trke, kao i trka u Istanbulu na VN Turske kada je odličnom defanzivnom vožnjom uspeo da zadrži evidentno bržeg Šumahera iza sebe u borbi za drugo mesto – pobedu je, prvu u karijeri, zabeležio Felipe Masa, tada Šumaherov timski kolega u Ferariju.
Alonsov uspon i svrgavanje Šumija sa trona, kao i Mihaelov odlazak u (privremenu) penziju na kraju 2006. godine nagoveštavali su da se jedna era završila, da je jedna velika karijera iza nas ali i da smo dobili novu zvezdu koja će obeležiti period koji je tada bio pred nama. Malo ko je tada verovao da je tu kraj Alonsovim šampionskim titulama ali danas, četrnaest godina kasnije, Španac i dalje sanja treću krunu. Serija nekih pogrešnih odluka počela je baš u tom periodu – po osvajanju druge titule Fernando potpisuje ugovor sa Meklarenom gde ga je kao timski kolega “dočekao“ debitant Luis Hamilton i stvari po Alonsa kreću nizbrdo. Dva egocentrična tipa kakvi su Fernando i Luis nikako nisu mogli da funkcionišu i Alonsova saradnja sa Meklarenom završila se posle samo jedne sezone u kojoj je ekipa doživela fijasko u borbi za osvajanje titule – u konkurenciji vozača Hamilton i Alonso su završili kao drugi i treći sa samo jednim bodom manje od Raikonena (koji je u međuvremenu postao nova Ferarijeva uzdanica) dok ih je iz konstruktorskog šampionata Međunarodna automobilska federacija diskvalifikovala zbog čuvenog (i reklo bi se vrlo misterioznog) skandala vezanog za industrijsku špijunažu i posedovanje Ferarijevih poverljivih dokumenata.
Brzina koju je Hamilton pokazao u svojoj debitantskoj sezoni očigledno da je prilično iznenadila Alonsa koji kao da nije bio spreman na takav unutartimski obračun i to se moglo primetiti po Fernandovom čudnom ponašanju na stazi u pojedinim situacijama. Psihološki šok koji je doživeo doveo je do nekih iracionalnih poteza (poput blokiranja Hamiltona u boksu Meklarena tokom kvalifikacija na VN Mađarske) i Španac je napravio neuobičajeno mnogo grešaka te sezone. Kada se ista završila, i Alonsu i Meklarenu je bilo svega dosta i dve strane su se sporazumele da prekinu saradnju. U tom trenutku za Fernanda nije bilo mnogo opcija pa se odlučio za najjednostavniju – povratak u Reno.
Druga epizoda na mestu uspeha nije bila preterano uspešna i rezultirala je sa samo dve pobede tokom dve sezone koliko je Nando proveo u francuskom timu po povratku iz Meklarena. Reno je bio daleko od onog nivoa iz vremena kada je Alonso osvajao titule i bilo je jasno da je drugi boravak u Enstonu samo prelazni period za Španca pre nego što stigne ono pravo – ponuda Ferarija. Barem je u tom trenutku to delovalo kao “ono pravo“...
U italijanskoj ekipi Fernando je dobio sklad koji mu je bio preko potreban – drugi vozač tima Felipe Masa nije imao potrebnu brzinu da isprati rezultate koje je Alonso isporučivao i vrlo brzo je postao izraziti “vozač broj 2“ čija je uloga bila da radi za Alonsa, bilo tako što mu je prepuštao poziciju na stazi kada god bi se našao ispred Španca ili tako što bi mu “čuvao leđa“ kada bi se vozio iza njega. Alonso je u periodu od 2010. do 2014. konstantno bio na vrhunskom nivou ali Ferari to nije uspevao da isprati – iako su uspevali da isporuče svom prvom vozaču solidan bolid koji je uglavnom bio jedan od bržih na stazi, konkurencija je tokom kompletnog perioda saradnje Alonsa i Ferarija uspevala da odradi bolji posao i napravi taj korak više koji je špansko-italijanskoj kombinaciji sve vreme falio. Prosto rečeno, bilo je to doba vladavine Sebastijana Fetela i Red Bula – Alonso i Ferari su u dva navrata, 2010. i 2012. bili veoma blizu da se dokopaju titule ali su, često i taktički, znali da podbace baš onda kada je trebalo načiniti ključni korak koji bi ih doveo do šampionske krune.Red Bul je, sa druge strane, u presudnim trenucima sezone bivao nepogrešiv i Fetel je četiri puta zaredom uspeo da se domogne šampionske titule dok je Alonsu uglavnom ostajalo ne preterano utešno zvanje “najboljeg od poraženih“ s obzirom da je u te četiri sezone tri puta završio kao vicešampion.
Imajući u vidu razliku u kvalitetu između Alonsa i Mase, kao i neskriveni status favorizovanog vozača unutar Ferarija, u pojedinim trenucima postavljalo se pitanje ko je krivac za pet sušnih sezona jedne, na papiru, vrlo moćne kombinacije. Alonso je u Ferariju imao vrlo komfornu poziciju i stopostotnu podršku ekipe kao i nesebičnu pomoć timskog kolege i Fernandovi kritičari su se pitali šta mu je još potrebno da bi doveo Ferari do trona. Nije sporno, ekipa iz Maranela je bila konkurentna tih godina – Španac je “propetom konjiću“ doneo 11 pobeda tokom četiri sezone što ne bi mogao da učini sa lošim bolidom ali da li je uspeo da izvuče maksimum iz onog što je imao na raspolaganju? Lično verujem da smo odgovor dobili kada je Masa otpušten krajem 2013. godine i na njegovo mesto doveden Raikonen – nesumnjivo veće ime u Formuli 1 i neko ko je kao takođe bivši šampion poput Fernanda trebao da donese ekipi dodatni kvalitet i veći doprinos od onog koji je Masa mogao da donese. Sa novim timskim kolegom Alonso se našao pred pravim izazovom – pobediti Kimija kao timskog kolegu bio je, na papiru, daleko teži zadatak nego što je to bio slučaj sa Masom. Ipak, te 2014. godine kada je došlo do novog mešanja karata na gridu usled nove promene pravila Ferari je bio daleko od borbe za vrh, ekipa je prvi put posle dvadeset godina završila sezonu bez ijednog trijumfa – ali je Alonso ubedljivo porazio Kimija, ostvario dva plasmana na podijum i osvojio gotovo tri puta više bodova od Finca. Ukratko – postigao nešto od čega teško da je moglo bolje i, po mišljenju autora ovih redova, dokazao onima koji su sumnjali u Španca da u periodu 2010.-2014. verovatno nijedan vozač ne bi mogao da osvoji titulu sa Ferarijem i da italijanski tim ipak nije bio na dovoljno visokom nivou da bi mogao da nadigra Red Bul ili Mercedes koji je od 2014. godine zaseo na tron.
Godine su prolazile, Fernando je bivao sve stariji ali treću šampionsku zvezdicu nikako nije uspevao da “prišije“ uz svoje ime. Tokom svoje poslednje sezone u Ferariju rekao je da ne namerava da se penzioniše dok ne postane šampion sveta po treći put i po rastanku sa italijanskim timom obreo se po drugi put u Meklarenu. Iako dve strane ne nose lepe uspomene iz 2007. godine očigledno je da su uspeli da pronađu zajednički jezik da osam godina kasnije pokušaju ponovo. Meklaren je ušao u vrlo ambiciozan projekat sa Hondom, koja je od 2015. postala dobavljač motora za tim iz Vokinga nakon nekoliko godina provedenih van Formule 1 i stari ljubitelji ovog sporta nisu mogli da ne osete nostalgiju za nekim davnim vremenima sa kraja osamdesetih godina kada je britansko-japanska kombinacija harala najbržim cirkusom a Ajrton Sena i Alan Prost oduševljavali publiku širom sveta svojim majstorijama na stazi. No, romantična očekivanja od nove saradnje ova dva giganta pretvorila su se u košmar i saradnja je okončana nakon tri godine, krajem 2017. a najviše što je tokom tog perioda postignuto je Alonsovih nekoliko petih mesta na trkama, bez pobede i podijuma, jedno šesto i dva deveta mesta u konstruktorskom plasmanu. Broj kvarova bio je gotovo farsičan i skoro da nije bilo vikenda tokom kojeg Alonso, Baton i Vandorn nisu imali nekih mehaničkih problema, najčešće sa nepouzdanim i vrlo slabašnim Hondinim motorom.
Kada su se dve strane konačno razišle nakon tri deprimirajuće sezone Alonso je već bio u poznim godinama i postajalo je sve jasnije da će treća titula najverovatnije ostati samo nedosanjan san. U 2018. godinu Meklaren je ušao kao klijent Renoa i očekivanja od ove ekipe su porasla jer se verovalo da je tokom katastrofalne saradnje sa Hondom najveći problem Meklarena upravo bio motor koji je proizvodio japanski proizvođač. Ipak, da nije baš sve bilo tako videlo se u 2018. – iako je Meklaren-Reno solidno ušao u sezonu (Alonso je redovno osvajao bodove na prvih pet trka) nakon VN Španije razvoj bolida je zaustavljen, fokus prebačen na 2019. godinu i sezona je praktično puštena niz vodu. Iz ugla Meklarena to možda i nije bila loša odluka s obzirom da su od 2019. usledili bolji dani za slavni britanski tim ali Alonso od toga nije imao nikakve koristi – okončao je saradnju sa Meklarenom na kraju 2018. i saopštio da se, makar privremeno, povlači iz Formule 1. Da je Španac i dalje imao brzinu i da je bio u dobroj formi svedoči podatak da je u svojoj poslednjoj sezoni svog timskog kolegu Štofela Vandorna porazio u kvalifikacijama sa maksimalnih 21-0, u trenutku kada je već imao punih 37 godina. Treba dodati da je sezonu 2018. okončao na 11. mestu u plasmanu vozača sa 50 osvojenih bodova dok je, poređenja radi, znatno mlađi Vandorn sakupio svega 12 poena. Nakon povlačenja iz F1, Fernando je nastavio da se takmiči u drugim trkačkim serijama, nastupio je na 500 milja Indijanapolisa, vozio u Svetskom šampionatu izdržljivosti, oprobao se na Dakar reliju i trijumfovao na prestižnoj trci “24 časa Le Mana“ – tokom 2020. godine testirao je bolid ekipe Renoa i iz svega navedenog se jasno vidi da Španac “ne spava“, da i te kako ima motiva da se i dalje takmiči i da se trudi da održi visoku fizičku spremu.U leto 2020. saopšteno je da je Alonso od 2021. godine novi vozač Renoa – po treći put – što je značilo i definitivan povratak u kraljevsku klasu automoto sporta. Da je Fernando spreman i na strpljenje pokazuje njegova izjava od pre nekoliko meseci kada je jasno rekao da od 2021. ne očekuje nikakvo čudo i da će ta sezona biti samo zagrevanje za 2022. kada nastupaju nova tehnička pravila i kada bi, kako se nada, Reno – tj. Alpina kako će od ove sezone glasiti ime ekipe čija se baza nalazi u britanskom Enstonu – mogao da iskoristi svoju šansu i nadigra konkurenciju.
Pošto će 2022. godine, kada namerava da se bori za toliko željenu treću titulu šampiona Formule 1 imati 41 godinu deo javnosti opravdano postavlja pitanje da li će Španac moći da odgovori izazovu na pravi način jer će morati da se bori i protiv biologije. Šumaherov projekat sa Mercedesom nije bio preterano uspešan, ali u čemu je glavna razlika između Španca i Nemca? Fernando je gladan uspeha. On svoju misiju u Formuli 1 nije postigao do kraja i čak i sa punih 40 godina razmišlja dugoročno. Šumaherovi motivi i glad za uspehom teško da su bili kao kod Alonsa – legendarni “Crveni baron“ je do 2010. osvojio sve što se moglo osvojiti, držao veliku većinu rekorda u Formuli 1 od kojih neki možda nikada neće biti oboreni i teško da je imao više išta da dokazuje, što sebi, što drugima. Kod Fernanda to nije slučaj i zato je razumljivo da deo navijača ima ozbiljna očekivanja od njegovog povratka. Sa druge strane, “nevernicima“ Alonsova nova avantura sa Alpinom deluje kao očajnički potez nekoga ko je na pragu pete decenije života i ko je, po njihovom uverenju, prošao svoj zenit i dane kada je spadao u sam vrh Formule 1 po pitanju talenta i trkačkog umeća.
Da li je Alonsov povratak dobar potez ili nije? Može li i dalje da se takmiči sa Hamiltonom, Verstapenom, Leklerom, Raselom, Norisom i ostalim nadolazećim mladim zvezdama ili je vremešni Španac zagrizao više nego što može da proguta? Iz ranije u tekstu iznetih argumenata možete zaključiti da sam sklon verovanju u prvu od dve navedene varijante i da će Alonsov (ne)uspeh zavisiti najviše od Alpine odnosno od toga da li će mu francuska ekipa obezbediti dovoljno konkurentan bolid da se bori za visoke pozicije. Svoju stranu u ovoj dilemi izaberite i vi, a ko je u pravu, saznaćemo vrlo brzo, jer nova sezona je pred vratima...
Нема коментара:
Постави коментар