Odlazak “Ledenog čoveka“

Nije bio najbolji vozač u istoriji Formule 1. Nije bio najbolji čak ni u svojoj generaciji. Ali je bio poseban. Voljen, harizmatičan.

Tipično “finski“ – hladan. Bez ikakve sumnje – brz i talentovan. Poštovan među velikom većinom fanova “najbržeg cirkusa“, čak i onima koji su više simpatisali neke druge vozače. Ponašanjem, stilom vožnje, načinom komunikacije nikoga nije ostavljao ravnodušnim, iako sasvim prirodan i, reklo bi se, ne toliko željan slave i popularnosti – ali koliko god možda želeo, od toga nije uspeo da pobegne ni u jednom trenutku svoje dvodecenijske karijere koja se završava za nekoliko dana. Ovo je priča o Kimiju Raikonenu.

Junak naše priče je karijeru u Formuli 1 započeo 2001. godine kao vozač ekipe Zauber. U tom trenutku imao je svega 23 trke u jednosedima iza sebe – postojala je sumnja dela javnosti da li je ovaj, tada mladi momak, spreman za tako visok nivo takmičenja kao što je Formula 1. Pred svoj debitantski nastup, na Velikoj nagradi Australije, doslovno je spavao do pola sata pred početak trke. Ljudi iz Zaubera bili su, blago rečeno, začuđeni ovako nonšalantnom pristupu finskog vunderkinda. Uprkos tome, Kimi je na debiju u Melburnu osvojio šesto mesto – što je značilo prvi bod u karijeri –  i nagovestio da očigledno u svojoj glavi tačno ima proračun šta radi i kako pristupa svojim obavezama. Nije mnogo vremena prošlo da mladi Finac zaradi nadimak ’’Iceman“ – u prevodu ’’Ledeni čovek“. Hladnokrvnost ovog momka bila je očigledna i više nego upečatljiva svim ljubiteljima Formule 1 koji su sa velikom dozom pažnje pratili njegov razvoj od samog početka F1 karijere. Već tokom debitantske sezone u Zauberu bilo je lako primetiti da momak poseduje retko viđen talenat i harizmu – iako ga je tadašnji timski kolega Nik Hajdfeld nadmašio po broju osvojenih bodova, za čelnike slavnog Meklarena nije bilo dileme da je upravo Raikonen taj koji je kadar da zameni svog upravo penzionisanog zemljaka – dvostrukog svetskog šampiona Miku Hakinena – u ulozi vođe Meklarenovog ambicioznog projekta u nadolazećem periodu.

Početak u ekipi iz Vokinga nije bio jednostavan, što se i dalo očekivati. Prva Kimijeva sezona u Meklarenu bila je pristojna za mladog i ne previše iskusnog vozača – već na prvoj trci u Melburnu osvojio je svoje prvo postolje prošavši kroz cilj kao trećeplasirani. Nije to bio njegov jedini podijum u 2002., ali više od solidnih rezultata koje je ostvarivao upadao je u oči broj kvarova na njegovom Meklarenu MP4-17. Finac je bio brz, ali je završio samo šest trka od 17 koliko ih je bilo u kalendaru te sezone – po procenama analitičara Kimi je vozio previše agresivno i već tada je počeo da ga “bije“ glas da je sklon uništavanju svojih agregata. Taj balast “Ledeni“ je manje-više nosio na plećima tokom većeg dela karijere, ali je i dan-danas prilično teško reći koliko su te procene tačne.

Debitantsku sezonu u Meklarenu Raikonen je završio na šestom mestu u generalnom plasmanu – otprilike shodno očekivanjima. Bilo je to samo sticanje iskustva i “hvatanje zaleta“ za 2003. u koju su i on i tim ušli sa mnogo većim ambicijama. Nova sezona je počela sjajno – najpre dolazi treće mesto na otvaranju sezone u Australiji, a odmah potom stiže i prva pobeda u karijeri na drugoj trci sezone (Velikoj nagradi Malezije). Trend dobrih rezultata i plasmana na podijum Kimi je nastavio i na narednim trkama, i mada do kraja sezone više nije ostvario nijednu pobedu bio je dovoljno konstantan da u finalnu trku sezone – Veliku nagradu Japana – uđe kao jedan od dva kandidata za osvajanje šampionske titule. Zadatak na Suzuki je bio težak s obzirom da je protiv-kandidat bio ni manje ni više niko drugi do – Mihael Šumaher, koji je pritom imao komfornu poziciju pred početak poslednje trke jer mu je za osvajanje tada rekordne šeste šampionske titule bio dovoljan plasman među osam najboljih. Sa druge strane, Kimi je imao imperativ pobede.
Za Mihaela je trka bila prilično haotična – sudari sa rođenim bratom Ralfom, kao i sa domaćim vozačem Takomom Satom prilično su mu zakomplikovali jedan na papiru lagan zadatak. Ipak, trku je završio na osmoj poziciji, a Raikonen nije uspeo da se izbori sa Rubensom Barikelom u borbi za pobedu, te je trofej šampiona sveta četvrtu godinu zaredom ostao u Šumijevim rukama. No, i pored toga što je ostao “praznih šaka“, Finac je postigao ogroman uspeh jer je malo ko očekivao da će već u svojoj trećoj sezoni u “najbržem cirkusu“ biti kandidat za šampiona do poslednje trke. Sezonu je završio kao drugoplasirani u generalnom plasmanu sa svega dva boda manje od Šumahera što je zaista bio rezultat vredan pažnje, ali i rezultat koji je doveo i do većih očekivanja od samog Raikonena kada su u pitanju navijači i javnost koja je okruživala Formulu 1.

Kimijev vrtoglavi uspon na kratko je prekinut 2004. godine, u sezoni u koju je Meklaren ušao sa očajnim bolidom MP4/19. Iako su posle predsezonskih testova očekivanja od nove “srebrne strele“ bila prilično visoka, ispostavilo se da je razvoj bolida otišao u potpuno pogrešnom smeru – jeziva nepouzdanost kao i očigledan nedostatak brzine uništili su finskom asu bilo kakve šanse da ode korak dalje u odnosu na prethodnu sezonu. Prvi deo 2004. bio je zaista katastrofalan, sa čak pet kvarova u prvih sedam trka, da bi od Velike nagrade Britanije stvari krenule malo boljim putem. Na Silverstonu Kimi je došao do pol-pozicije i prvog podijuma u sezoni osvajanjem drugog mesta, uskoro je usledila i pobeda u Belgiji kao i još nekoliko solidnih rezultata, međutim kada se sve sabere ovo je bila potpuno prosečna sezona za Finca. Sezonu je završio na sedmom mestu u generalnom plasmanu vozača, daleko od bilo kakve borbe za vrh kojem je težio.

Na pobednički kolosek Kimi se vratio 2005. godine. Iako je i ovoga puta početak sezone bio nešto teži, Meklaren je do Velike nagrade Španije “konsolidovao redove“. Od tada Kimi počinje da ređa pobede, često veoma upečatljive, a bez njih bi uglavnom ostajao kada bi motor u njegovom bolidu otkazao. Meklaren je bio izuzetno brz, ali prilično nepouzdan i to se nije ispostavilo kao pobednička formula. Iako je ostvario čak sedam pobeda i odvezao do tada najbolju sezonu u karijeri, Raikonen je ponovo morao da se zadovolji ulogom vicešampiona – ovoga puta u pohodu na titulu uspešniji je bio Fernando Alonso, čiji Reno nije bio toliko konkurentan po pitanju brzine, ali je bio veoma pouzdan i Španac je svojom konstantnošću kažnjavao sve greške Meklarena. U suštini, Kimiju se ponovila 2003. godina. Ipak, sada je već svima bilo jasno da se Finac transformisao u jednog fenomenalnog trkača i njegovi uspesi više ni za koga nisu predstavljali iznenađenje. Posebna potvrda njegovog kvaliteta bila je trka u Japanu kada je startujući sa 17. pozicije došao do impresivne pobede i to majstorskim preticanjem Đankarla Fizikele u poslednjem krugu trke. Bila je to vožnja o kojoj se i dan-danas priča i nesumnjivo je da će je ljubitelji Formule 1 još dugo pamtiti.

Ipak, kako je vreme prolazilo “Ledeni“ je polako gubio strpljenje. Česti kvarovi koji su ga pratili tokom čitave epizode u Meklarenu bili su frustrirajući i Finac je polako počeo da razmišlja o drugim opcijama. 2006. je bila poslednja godina ugovora sa Meklarenom i bilo je jasno da će britanski tim teško zadržati Raikonena u svojim redovima ukoliko uspeh ponovo izostane. A za Kimija je uspeh predstavljala samo jedna opcija – osvajanje šampionske titule.
To se nije dogodilo ni 2006. Šta više, Kimi nije došao ni do jedne pobede te sezone, mada je bilo solidnih trka i dosta podijuma. Vredna pomena je trka u Monte Karlu kada je Raikonen, nakon havarije njegovog Meklarena sredinom trke otišao na obližnju jahtu pored staze, gde je opušteno sedeo neko vreme da bi nešto kasnije, u vidno alkoholisanom stanju, pao sa jahte u more. Snimak ovog “incidenta“ postao je viralan i i dan-danas se vrti po internetu – možda je pomenuti detalj i najbolji opis Kimijevog karaktera i svojevrsnog šmeka kojim je kupio fanove širom sveta zbog svoje opuštenosti i nonšalancije u sportu gde uglavnom sve “pršti“ od “političke korektnosti“ i izvesne vrste uštogljenosti. Kimi je bio drugačiji od svog okruženja – i ljudi su to kod njega voleli.
No, vratimo se na stazu. Usled (privremenog) penzionisanja legendarnog Mihaela Šumahera, na Kimijevom stolu se pojavila vrlo primamljiva ponuda Ferarija. Finac nije mnogo razmišljao i od 2007. Maranelo je bio njegova sledeća stanica. Teret nasleđa koji je poneo kao nova zvezda Ferarija nije bio lak, ali se Raikonen prihvatio izazova, verujući da će mu “propeti konjić“ omogućiti ono što “srebrna strela“ nije – kompletan bolid, brz i pouzdan, sa kojim bi napao toliko željenu šampionsku titulu.

Ono što je tražio, “Ledeni“ je dobio već u svojoj prvoj sezoni u italijanskom timu. Dvogodišnji monopol Renoa na šampionske titule prekinut je u 2007. i kao glavni protagonisti šampionske borbe iskočili su Ferari i Meklaren. Borba sa vozačima iz svoje dojučerašnje ekipe – Fernandom Alonsom i Luisom Hamiltonom – bila je teška i vrlo izazovna, sva trojica su konstantno održavala visok nivo forme tokom čitave godine i neizbežno je bilo da se šampionat reši u poslednjoj trci sezone – na Velikoj nagradi Brazila.
Iako je u poslednju trku ušao sa bodovnim hendikepom u odnosu na rivale iz Meklarena, Raikonen je u Sao Paulu odradio fenomenalan posao, došao do pobede, pritom iskoristivši slabo izdanje lidera u šampionatu Luisa Hamiltona – i tako ispunio cilj kojem je težio od malih nogu. Finac je u 2007. ostvario šest pobeda, Hamiltona i Alonsa je nadmašio za jedan poen – što je bilo sasvim dovoljno da se potpuno zasluženo okiti šampionskim lovorom po prvi (i jedini) put u svojoj karijeri.

Deo navijača i javnosti je verovao da bi odbrana titule u 2008. godini mogla da bude manje-više rutinski zadatak za Kimija, ali u kuloarima je počelo da se šuška da se “Ledeni“ zadovoljio osvajanjem jedne titule i da je počeo polako da razmišlja čak i o povlačenju iz sporta. I zaista, u pojedinim trenucima nove sezone stvarno se činilo kao da je Raikonen malo izgubio na motivaciji. Vozio je promenljivo – sezonu je dobro započeo, odneo je dve pobede u prve četiri trke, ali nakon toga su počele da se nižu greške, kako njegove tako i ekipe. Kimi je i dalje imao odličan automobil na raspolaganju ali mu nije uspevalo da izvuče maksimum iz istog. Relativno rano je ispao iz ozbiljnije borbe za šampionat i ostao je u evidentnoj senci Luisa Hamiltona i svog timskog kolege Felipea Mase. Sezonu je završio na trećem mestu u plasmanu vozača, a krunu mu je “preoteo“ Hamilton.

Očigledan pad forme ovog sjajnog automobiliste nije čak ni bio previše iznenađujuć kod ljudi koji su bolje “pročitali“ Kimijev karakter. Početkom sezone 2009., na trci u Maleziji, tokom privremenog prekida trke usled nepovoljnih vremenskih uslova, dok su ostali vozači razgovarali sa inženjerima o svojim opcijama u nastavku trke, Finac je – jeo sladoled. Reklo bi se – u svom stilu.
Kako je Ferari promašio sa razvojem bolida za 2009. Raikonen nije mogao ništa ozbiljnije da uradi – sezonu je završio sa samo jednom pobedom na svom kontu a u konačnom plasmanu zauzeo je šesto mesto.

U periodu nakon osvajanja titule odnos između Kimija i Ferarija je evidentno počeo da se hladi. Sam Finac nije delovao kao previše motivisan za neke nove veće uspehe i Ferari takvim stavom svoje superzvezde nije bio zadovoljan – za slavni italijanski tim stalne pobede su imperativ. Zbog toga je ekipa počela sve više da se oslanja na drugog vozača, Felipea Masu, ali i da traži alternativu za Raikonena. Pronašla ju je u vidu dvostrukog šampiona Fernanda Alonsa i “Ledeni“ je po okončanju 2009. ostao bez sedišta u Ferariju.

Iako je vodio neke pregovore sa Tojotom, pa čak u jednom trenutku i sa svojom nekadašnjom ekipom Meklarena, na kraju se obreo u –  Svetskom reli šampionatu. U tom trenutku nije bilo najjasnije da li je to samo privremena pauza ili konačan odlazak iz Formule 1, ali u 2010. Finca nije bilo na gridu.

No, nakon reli epizode koja je trajala dve godine, Kimi je potpisao ugovor sa Lotusom za 2012. godinu. Brojna pitanja su tada postavljana – može li da ponovi neke od briljantnih vožnji iz prošlosti? Da li mu se vratila motivacija i glad za pobedama? Kako se dvogodišnja pauza odrazila na njegovu formu? Da li će mu biti potreban period adaptacije i koliko će taj period potrajati? Ljubitelji “najbržeg cirkusa“ željno su iščekivali odgovore na ova pitanja.

Verovatno je da je većina fanova bila pozitivno iznenađena onim što je Raikonen pružio u svojoj prvoj povratničkoj sezoni. Na stazi je delovao kao da pauzu od dve godine nije ni pravio – vozio je izuzetno dobro, imajući u vidu konkurentnost Lotusa koja je bila na jednom solidnom, ali ne preterano visokom nivou. Svakako ne pobedničkom.
Finac je 2012. završio svih 20 trka u sezoni  (što je nekada, u njegovim mlađim danima delovalo gotovo nemoguće) i samo na jednoj trci nije uspeo da dođe do poena. Sezonu je krunisao pobedom na Velikoj nagradi Abu Dabija i pomenuti parametri doveli su ga do neočekivano visokog trećeg mesta u generalnom plasmanu vozača. Dobru formu preneo je i na 2013. godinu – sezonu je iznenađujuće otvorio pobedom u Melburnu nakon čega je zaređao niz odličnih rezultata gotovo uvek izvlačeći maksimum iz mašine kojom je upravljao. Zbog operacije leđa na koju je bio prinuđen sezonu je završio nešto ranije – propustio je poslednje dve trke – a u međuvremenu je dogovorio prelazak u Ferari, po drugi put u svojoj karijeri.

S obzirom da su sa dolaskom 2014. godine došla i nova pravila koja su radikalno izmenila Formulu 1, ekipa Ferarija je, uvek gladna trofeja, nastojala da osnaži svoju vozačku postavu. Fernando Alonso bio je prva uzdanica tima četiri godine, međutim drugi vozač, Felipe Masa, nije vozio na odgovarajućem nivou. Zato su čelnici “propetog konjića“ odlučili da upare “tandem snova“ sa dva bivša šampiona – Alonsom i Kimijem. U italijanskom timu su se nadali da je to ispravan potez koji će im doneti mnogo uspeha u predstojećem periodu.

Međutim, od toga nije bilo ništa. Kao prvo, tim iz Maranela je omanuo u dizajnu bolida za 2014. godinu i borba za šampionat (ili makar pobede) nikako nije bila moguća. Tu ni Alonso ni Raikonen nisu mogli da pomognu Ferariju. Druga stvar – Kimiju je novi bolid užasno teško pao, bilo je očigledno da crveni automobil ne odgovara Finčevom stilu vožnje i rezultat svega je sezona za zaborav, kako za Ferari tako i za samog Kimija. Dosta rano u sezoni Ferari je doneo pametnu odluku da se okrene razvoju bolida za 2015. godinu ne bi li na vreme bili spremni da se uhvate u koštac sa najboljim timovima, usput odlučivši da se odreknu Alonsovih usluga i da na njegovo mesto dovedu Sebastijana Fetela. Kimi je svoje sedište zadržao, uprkos lošoj sezoni koju je imao iza sebe.

Od 2015. Ferari se vratio u igru za visoke plasmane – Fetel se odlično adaptirao na tim i u svojoj prvoj sezoni u italijanskom timu zabeležio je tri pobede, ali Kimi je i dalje bio daleko od očekivanog nivoa. Nemac se bez dileme nametnuo kao prva violina tima dok je Raikonen pružao prosečna izdanja i taj trend se zadržao manje-više do kraja Kimijevog drugog mandata u Ferariju. Sa slavnim italijanskim timom se razišao na kraju 2018. godine kada je čelnim ljudima “propetog konjića“ već postalo jasno da “Ledeni“, iz nekog razloga, više nije onaj stari. Jedni su razočaravajuća Kimijeva izdanja objašnjavali već ispričanom pričom o nedostatku motivacije i verovanjem da Finac vozi u Formuli 1 zabave radi, ponajviše motivisan (ne malim) novcem koji je zarađivao. Drugi su verovali da su godine, koje su u međuvremenu stigle Kimija, uticale na njegova izdanja, treći su pak tvrdili da se Raikonen jednostavno nije prilagodio novoj generaciji bolida koji su se pojavili u F1 2014. godine. Bilo kako bilo, povratak na mesto uspeha nije doneo mnogo toga junaku ove priče – najblistaviji momenat koji je doživeo tokom svog drugog boravka u Maranelu je pobeda na Velikoj nagradi Sjedinjenih Američkih Država u Ostinu koju je zabeležio krajem 2018. godine, pred sam odlazak iz tima, a na koju je čekao više od pet godina.

Ipak, i pored gubitka sedišta u Ferariju, Kimi i dalje nije bio voljan da se penzioniše – potražio je sreću u Alfa Romeu, nekadašnjem Zauberu, ekipi u kojoj je i počeo svoju dugu i bogatu karijeru. Sa osrednjim bolidom koji mu je švajcarski tim isporučivao tokom prethodne tri godine nije uspevao da ostvari neke zapaženije rezultate i septembra 2021. godine Finac je objavio svoje konačno povlačenje iz  Formule 1.

S obzirom na formu u kakvoj se nalazio poslednjih godina, njegov izostanak sa staze neće biti previše primećen. No, Kimi će, takav kakav jeste, prirodan, šarmantan i ponekad previše svojeglav, svakako nedostajati i samom sportu i brojnim ljubiteljima širom sveta. Popularnost koju je “Ledeni“ stekao među fanovima je teško opisiva kroz ove redove. To je čovek koji je ovacije dobijao i u Velikoj Britaniji, i u SAD, i u Brazilu, Nemačkoj, Italiji... Publika širom sveta duboko mu je bila naklonjena svih ovih godina i generacije će o njemu pričati priče još dugo vremena.

U trenutku zaključivanja ovog teksta pred Kimijem su još dve trke, poslednje u karijeri – prva stanica je Saudijska Arabija, a druga Abu Dabi. Raikonen je u ovom trenutku i rekorder po broju odveženih trka u Formuli 1 – vozio je skoro trećinu ikada održanih trka u istoriji “najbržeg cirkusa“ – karijera je bila duga, uspešna i na svoj način izrazito upečatljiva... Da li je mogao da postigne i više –  jedni će reći da jeste, drugi će reći da nije, ali svi će se složiti u jednom – u Abu Dabiju Formula 1 postaje siromašnija za svoju veliku legendu.

Zbogom Kimi i hvala na svemu!