уторак, 22. март 2022.

Formula 1 u 2021. – Kontroverze, kompenzacije i “penal u 90. minutu“

Tek drugi put u istoriji Svetskog šampionata Formule 1 imali smo priliku da prisustvujemo najsloženijoj mogućoj završnici sezone – dvojica vozača koja pretenduju na titulu šampiona sveta ušla su bodovno poravnata u poslednju trku.

Tokom 21 trke smenjivala su se na čelu generalnog plasmana, podizali formu i padali, pravili greške i briljirali na stazi, imali sreće i bivali malerozni... Scenario za završnicu sezone nije mogao biti bolje napisan jer je, nakon svega, odluka o šampionu svedena na poslednjih 58 krugova na stazi Jas Marina u Abu Dabiju. U  teoriji, sve je izgledalo prilično jednostavno – Maks Ferštapen protiv Luisa Hamiltona, pa ko bude bolji pehar ide njemu. Ovakav šou većina ljubitelja “najbržeg cirkusa“ dočekala je sa velikim uzbuđenjem, spremna da prisustvuje jednom veličanstvenom sportskom događaju. Ipak, jednom čoveku ni ovakav scenario nije bio dovoljno “zanimljiv“, pa je rešio da se igra dodatnog “uzbuđenja“, no na kraju se najviše poigrao sa živcima kako navijača, tako i samih vozača i šefova timova, a bogami i sa sportskim duhom trkanja kao i regularnošću samog takmičenja. Njegovo ime je Majkl Masi i on je direktor svih trka Formule 1.

Koliko je sezona bila spektakularna i neizvesna, toliko je bila i kontroverzna. Prvi sporan detalj desio se već na prvoj trci sezone u Bahreinu i to kao da je bila najava šta ćemo gledati tokom kompletne 2021. Ferštapenovo preticanje Hamiltona van granica staze par krugova pre kraja trke dovelo je do toga da Holanđanin bude u opasnosti da po njenom završetku bude kažnjen. Da bi izbegao takav scenario, vozač Red Bula je, po nalogu svoje ekipe, odmah po spornom preticanju vratio vodeću poziciju Hamiltonu te mu nije preostalo ništa drugo nego da se zadovolji drugim mestom. Sa poštovanjem granica staze Maks je imao problema i u narednim trkama pa je tako u Portugalu, iz istog razloga, ostao i bez pol-pozicije i bez najbržeg kruga trke. No, nije Ferštapen bio jedini koji se mučio sa ovim spornim pravilom koje se prilično nedosledno i krajnje zbunjujuće primenjivalo od trke do trke – Landu Norisu je, primera radi, obrisan fantastičan kvalifikacioni krug u Imoli zbog prekoračenja limita staze u iznosu od svega nekoliko centimetara. Iz pomenutog razloga u trku je krenuo sa šestog umesto sa trećeg mesta iako je potpuno nejasno kakvu je prednost vozač Meklarena stekao tim navodnim prekršajem.
Na pravilu o strogom poštovanju granica staze FIA je nastavila da insistira i u daljem delu sezone, ali veoma nedosledno i nejasno – na nekim stazama ova ograničenja su važila, na nekima nisu. Opet, i na stazama na kojima je ovo pravilo bilo na snazi, nije važilo za sve krivine, već samo za pojedine!? Uz to, vrlo često je nejasno bilo šta je tačno predstavljalo granicu staze – bela linija, ivičnjak ili nešto treće. Ponekad se ostanak u okvirima granica staze podrazumevao pod time da vozač ostane sa dva točka na ivičnjaku, a u nekim drugim situacijama kaznu bi dobio i kada bi nagazio ivičnjak za svega par milimetara. Sve ovo bilo je jako zbunjujuće i za same vozače i za timove, a o navijačima da ne govorimo.

Aktuelno je pitanje zašto se ne posegne za vrlo jednostavnim rešenjem koje je nekada već bilo na snazi, a zove se šljunak pored staze. U takvoj situaciji, vozač koji bi “proširio“ stazu praktično bi samog sebe kaznio i koštao sebe tačno onoliko vremena koliko mu odnosi greška koju bi napravio. Na modernim stazama asfaltne zone se gotovo podrazumevaju što se u nekim situacijama objašnjava kao rešenje za poboljšanje bezbednosti, ali sa sportske strane unosi potpuno nepotrebnu konfuziju. Na kraju se sve svodi na slobodnu sudijsku procenu koliki je “benefit“ proširenja staze i da li će vozač koji to slučajno ili namerno učini dobiti kaznu od pet ili deset sekundi ili će mu ceo krug biti poništen. Pogotovo je u kvalifikacijama bilo primetno koliko je ovakav koncept besmislen – vozači i fanovi često bi morali do poslednjeg trenutka da čekaju na odluku sudija da li će nekome krug biti obrisan ili neće. Na kraju dana, takmičenje bi se svelo na to da često i po zvaničnom završetku kvalifikacija (ili trke kao što je to bio slučaj u Portugalu) ne znamo plasman svih vozača već bismo morali da čekamo da ga sudije odobre ili prekroje shodno svojim uverenjima. Nema sumnje da bi postavljanje šljunka, trave ili nečeg sličnog pored staze bilo daleko poštenije za samo takmičenje jer bi svaki vozač bio kažnjen taman koliko zaslužuje, bez ikakve potrebe za mešanjem sudija koje u takvim situacijama često znaju da donesu i pogrešnu odluku i kristalno je jasno da je u ovoj oblasti nešto neophodno izmeniti.
Čitava priča kulminirala je na poslednje dve trke sezone u Saudijskoj Arabiji i Abu Dabiju gde su u centru pažnje bili upravo Hamilton i Ferštapen iz razloga što su u pojedinim trenucima, bežeći od duela i eventualnog sudara, radije birali da preseku stazu i projure asfaltnom zonom bez ikakvih posledica po pitanju gubitka vremena ili pozicije na stazi. Za mnoge je sporan i način na koji se Maks branio od Luisa u Brazilu kada je prilikom duela u 48. krugu trke u potpunosti sišao sa staze primoravši i rivala da učini isto i na taj način sačuvao poziciju. Prošao je bez kazne, što u Saudijskoj Arabiji, samo dve trke kasnije, nije bio slučaj.Dodatni začin celoj kontroverzi davao je Majkl Masi totalno nespretno vodeći čitav slučaj, donosivši nedosledne odluke, nekada kažnjavajući a nekada ne, najčešće u zavisnosti od toga da li bi podlegao pritisku šefova Red Bula i Mercedesa koji se nisu libili da vrše pritisak na ovog vrlo nestabilnog i neodlučnog čoveka. Momenat kada Toto Volf u jednom trenutku poslednje trke u Abu Dabiju javno preko radija moli Masija da ne izvodi vozilo bezbednosti na stazu jedan je od gorčih ukusa sezone, jer uz čvrstu ruku i odlučnog čoveka na poziciji direktora trke ovakav patetičan pritisak šef bilo koje ekipe ni u ludilu ne bi smeo da pokuša da izvrši. Nestabilnim i izgubljenim Masijem, čovekom bez kičme i karaktera, dalo se manipulisati i to su i Mercedes i Red Bul prepoznali i obilato koristili tokom cele sezone, što je definitivno loša stvar po ionako narušen imidž Formule 1 poslednjih godina.

Bitka Hamiltona i Ferštapena je bila toliko intenzivna da smo videli i nekoliko većih incidenata između ove dvojice vozača. Svakako su najviše pažnje privukli njihovi sudari u Silverstonu (gde je Maks izvukao deblji kraj i završio u ogradi) i Monci (kada su obojica završila u šljunku bez mogućnosti da nastave trku). U oba pomenuta slučaja Luis i Maks su prolazili sa relativno blagim kaznama mada ima i onih koji smatraju da su u pitanju obični trkački incidenti i da nije ni bilo potrebe za sankcijama bilo koga od njih dvojice. Nespretan kontakt u Džedi na VN Saudijske Arabije opet je više koštao holandskog vozača, sa još jednom kontroverznom odlukom – Ferštapen je, usled nepropisne odbrane pozicije, dobio naređenje da propusti Hamiltona, ali je pored toga dobio i kaznu od pet sekundi, što je značilo da je dva puta kažnjen za isti prekršaj. Sudije su to objašnjavale činjenicom da je Maks predugo čekao na izvršenje naredbe da propusti Britanca, što donekle ima logike, ali je sa druge strane i kontradiktorno. I nakon toga dolazimo u Abu Dabi, uz već opisanu istorijsku situaciju pred finale sezone i tamo dobijamo – lakrdiju.

Videli smo dominantnu vožnju Hamiltona, od prvog do 57. kruga (uz još jedan sporan detalj u prvom krugu koji nije čak ni istražen od strane sudija, a vezan za Luisovo skraćivanje staze i prelazak preko asfaltne zone). Engleski as je prethodno nanizao tri pobede u Brazilu, Kataru i Džedi i bilo je očigledno da je Mercedes u poslednje četiri trke u nekom svom univerzumu. Maks Ferštapen je imao pol-poziciju na Jas Marini ali mu ni to nije pomoglo da isprati Hamiltonov tempo. Međutim, situacija se naglo izmenila u 52. krugu kada je vozač Vilijamsa Nikolas Latifi napravio grešku i završio u ogradi. Bez sumnje, 99% gledalaca Formule 1 nije imalo dilemu da je jedino ispravno rešenje u tom trenutku isticanje crvene zastave, posledično i restart iz mesta i spektakl u poslednjih pet krugova. Međutim, kreativni Majkl Masi je pred sebe postavio samo jedan cilj – kopirati Veliku nagradu Brazila iz 2008. godine.
Ipak, kopija je po pravilu uvek lošija od originala a Masi ne ume da namesti kišu te je uz niz kršenja sportskih pravila i duha takmičenja praktično na silu doveo do farsičnog duela u poslednjem krugu trke. Dok su u Mercedesu, videvši da crvena zastava neće biti istaknuta, očekivali da se trka završi pod vozilom bezbednosti uz rutinsku pobedu Hamiltona, Red Bul nije imao šta da izgubi i odlučio se da stavi nove gume na bolid Maksa Ferštapena. Nakon kontroverznih odluka i sramotne komunikacije sa šefovima obeju ekipa, Masi je objavio nastavak trke na početku poslednjeg kruga što je holandskom vozaču leglo kao penal u 90. minutu fudbalske utakmice. Mučeni Hamilton imao je možda pet odsto šansi da se odbrani na 40 i kusur krugova starim gumama i svima je i pre ulaska u poslednji krug bilo jasno da će Ferštapen ovu situaciju rešiti u svoju korist. Red Bulov as je rutinski pretekao Britanca na trećini poslednjeg kruga i šampionat je dobio veleobrt – Maks je postao šampion sveta po prvi put u svojoj karijeri dok je čovek koji je 57 krugova držao rekordnu osmu titulu svetskog šampiona u svojim rukama na kraju ostao praznih šaka. U taboru Red Bula zavladalo je veliko slavlje, a u garaži Mercedesa – neverica.
Nije bilo iznenađenje to što je nemački tim odbio da olako prizna ovakav poraz. Neposredno nakon trke usledile su dve žalbe Međunarodnoj automobilskoj federaciji, međutim obe su odbijene. Mercedes je najavio žalbu Apelacionom sudu, međutim nekoliko dana kasnije odustalo se od toga i tim iz Breklija se zadovoljio time što je bojkotovao FIA gala veče. No, Mercedes nije prošao sasvim bez nagrade – nemačka ekipa je, za utehu, osvojila konstruktorski šampionat, osmi u nizu(!), pa je šampionski plen, reklo bi se, podeljen na “ravne časti“.
Kada se sagleda cela sezona, Maks Ferštapen je odradio vrhunski posao, zabeležio je čak 10 pobeda od kojih su neke bile zaista impresivne i ne postoji nikakva sumnja da je zasluženo postao svetski šampion. Luis Hamilton imao je prednost u iskustvu, nije mu bio prvi put da u finiš sezone ulazi kao kandidat za titulu, ali je Maks svemu tome uspeo da odoli. Ne treba smetnuti s uma da je Holanđanin u par navrata tokom sezone bio prilično malerozan – na VN Azerbejdžana ostao je bez sigurne pobede nakon pucanja gume četiri kruga pre kraja, a u Mađarskoj je bio žrtva karambola koji je izazvao Valteri Botas. Hamilton, sa druge strane, načinio je nekoliko, za njega, netipičnih grešaka (Azerbejdžan, Imola, Austrija...) i mada je u finišu sezone uhvatio sjajan ritam, sve što je pružio ipak nije bilo dovoljno da odbrani trofej. Neke situacije tokom sezone ni njemu nisu išle na ruku – skandalozna “trka“ u Belgiji koja praktično nije ni vožena pripala je Ferštapenu kao osvajaču pol-pozicije, bez borbe na stazi u nedelju popodne i Hamiltonu sigurno nije pravo što je možda baš ta trka odlučila šampiona. Nema sumnje da bi i Luisova titula bila više nego zaslužena, ali kada se sve sabere i oduzme – Maks Ferštapen je prvi holandski šampion u Formuli 1 sa osam bodova prednosti u odnosu na Luisa Hamiltona i to je jedino što se na kraju računa. Ukus u ustima je sigurno veoma gorak kod gotovo svih ljubitelja Formule 1 zbog načina na koji je Maks, uz krajnje nespretnu asistenciju Majkla Masija, obezbedio titulu u poslednjoj trci, no to nikako ne umanjuje sve ono što je Red Bulov as priredio tokom sezone – niz fantastičnih trka i minimalan broj grešaka.

Kao što je već rečeno, Mercedesu je za utehu ostala konstruktorska titula, što nikako nije mala stvar, pogotovo gledano sa finansijske strane. Značajan doprinos ovom uspehu dao je drugi vozač ekipe Valteri Botas, koji, kao ni prethodne sezone, nije bio na svom najvišem nivou, ali je očigledno bio dovoljno dobar da pomogne nemačkoj ekipi u borbi protiv Red Bula. Karijera finskog vozača u Mercedesu išla je čudnom putanjom – gotovo po pravilu, svaka sledeća sezona bila je slabija od prethodne i uprava iz Breklija odlučila je da mu se zahvali na saradnji. Od 2022. Botas će biti vozač Alfa Romea dok će njegovo mesto u Mercedesu popuniti Džordž Rasel, dosadašnji vozač ekipe Vilijamsa.
Ipak, kada se pogleda konačan plasman vozača, Botas je klasifikovan kao trećeplasirani – ispred Red Bulovog drugog vozača Serhija Pereza. Meksikanac je imao komplikovan period adaptacije na svoj novi tim i imao je slične probleme kao Botas – nikako nije uspevao da isprati rezultate svog timskog kolege. Na kraju se ispostavilo da je Valteri bio nešto konstantniji što je odnelo možda i glavnu prevagu u tome da Mercedes nadmaši Red Bul u konstruktorskoj konkurenciji. No, za razliku od Finca, Serhio je dobio poverenje svog tima te će i u 2022. biti deo “crvenog bika“ – pretpostavka je da čelnici ekipe iz Milton Kinsa računaju da je Perez preležao “dečje bolesti“ u svojoj prvoj sezoni u Red Bulu i da dogodine od njega treba očekivati bolja izdanja, a da li su u pravu, pokazaće vreme.

Ono što je specifično za ovu sezonu je i činjenica da ni Mercedes ni Red Bul nisu uspeli da ostvare niti jednu jedinu dvostruku pobedu iako smo u kalendaru imali čak 22 trke. Statistički gledano to je pravi raritet – poslednji put kada ekipa koja je dala šampiona nije stigla do dvostruke pobede dogodilo se 2008. godine. Što se tiče šampionskog tima u poretku konstruktora, od 2005. nismo imali situaciju da neka ekipa dođe do trofeja bez ijednog dvostrukog trijumfa tokom sezone.

Kada već nisu uspeli Red Bul i Mercedes, dvostruku pobedu ostvario je Meklaren, prvu posle 11 dugih godina. To se dogodilo na VN Italije kada su Ferštapen i Hamilton završili pored staze nakon jednog od njihovih mnogobrojnih kontroverznih duela ove godine. Slavni britanski tim je u potpunosti iskoristio situaciju, a pobednički šampanjac ispio je Danijel Rikardo. Australijanac je imao mnogo problema tokom sezone, period prilagođavanja na novi tim potrajao je duže nego što se očekivalo pa mu je pomenuta pobeda i te kako značila. Njegov timski kolega, mladi Lando Noris, imao je impresivan prvi deo sezone, no, u finišu godine forma mu je bila u padu. Iako je sveukupno gledano zasenio Rikarda tokom 2021., u Monci se morao zadovoljiti drugom pozicijom, a svoju priliku za trijumf imao je već dve nedelje kasnije u Rusiji. Međutim, pogrešna taktika, odnosno ostanak na gumama za suvo u trenutku kada je kiša počela da lije “kao iz kabla“ koštala ga je prve pobede u karijeri.
Meklaren je tokom sezone vodio žestoku bitku sa Ferarijem za treće mesto u poretku konstruktora. Italijanski tim se odlično oporavio od očajne 2020. i u ovoj sezoni bio je značajno konkurentniji nego lane. Iako, za razliku od svog velikog rivala iz Vokinga, “propeti konjić“ nije zabeležio pobedu u ovoj sezoni, ova borba giganata ipak je na kraju pripala Ferariju. Sve pohvale zaslužuju vozači ekipe iz Maranela – Šarl Lekler odvezao je odličnu sezonu, uglavnom izvlačeći maksimum iz Ferarija, mada ga je popriličan nedostatak sreće koštao još boljih rezultata za koje je definitivno imao potencijal. U nekoliko navrata bio je čak i u prilici da Ferariju donese prvu pobedu od VN Singapura 2019. godine, ali je, iz različitih razloga, svaki put ostajao kratkih rukava. Sa druge strane, pohvale zaslužuje i Karlos Sainc, pre svega za brzinu prilagođavanja novoj ekipi. Po ovom pitanju pokazao se daleko uspešnijim od Rikarda što je verovatno bio i ključni faktor uspeha Ferarija u borbi sa Meklarenom. Sainc je italijanskoj ekipi obezbedio konstantnost, jedini je vozač koji je završio sve trke u sezoni i sakupio je dovoljno bodova da sezonu završi na petoj poziciji u plasmanu vozača. Sa Leklerom i Saincom Ferari je dobio na stabilnosti što može biti velika stvar i za nadolazeći period u kojem od ove ekipe treba očekivati zaista mnogo.

Zanimljivo je bilo i u sredini poretka. Ekipa Alfa Taurija takođe je pokazala zavidnu brzinu i na početku sezone se činilo da bi čak mogla i da se umeša u bitku sa Ferarijem i Meklarenom. No, glavni problem tima iz Faence ležao je u tome što je samo Pjer Gasli isporučivao kvalitetne rezultate tokom cele sezone. Drugi vozač tima, mladi debitant Juki Tsunoda, pokazao je daleko manje nego što je javnost od njega očekivala nakon odlične prošle sezone u Formuli 2. Japanac je u više navrata iskazivao nervozu, pravio je mnogo grešaka i ukupno gledano pokazao više toga lošeg nego dobrog. Neki utisak je da je Tsunoda previše očekivao od sebe, mada treba istaći da je u poslednjih nekoliko trka sezone pokazao izvestan napredak u performansama, pre svega kada je reč o kvalifikacionom tempu. Ekipa je odlučila da bude strpljiva sa njim i dala mu još jednu šansu te će vozačka postava Alfa Taurija za 2022. godinu ostati nepromenjena.
Meklaren i Ferari su možda bile preambiciozne mete, pa se Alfa Tauri obreo u borbi sa Alpinom za peto mesto u šampionatu. Francuska ekipa imala je daleko bolji tandem vozača, Fernando Alonso i Esteban Okon sarađivali su izuzetno dobro što se najbolje videlo na Hungaroringu gde je mladi Francuz zabeležio svoju prvu pobedu u karijeri. Okonov trijumf je svakako jedna od većih senzacija sezone, ali da je Alpina dobro funkcionisala pokazuje i činjenica da je Alonso osvajanjem trećeg mesta u Kataru dočekao svoj prvi podijum posle sedam godina. Na kraju, ekipa iz Enstona je “za dlaku“ nadmašila Alfa Tauri što je više posledica odlične saradnje i snalažljivosti njenih vozača nego brzine samog automobila – utisak je da je u toj oblasti italijanski tim imao prednost koju nije uspeo da iskoristi.

Jedno od najvećih razočarenja sezone je sasvim sigurno ekipa Aston Martina. Ni ogroman budžet, ni tehnička saradnja sa Mercedesom nisu dali očekivani rezultat. Britanski tim je u međusezoni doveo u svoje redove četvorostrukog svetskog prvaka Sebastijana Fetela, ali ni ekipa ni sam Nemac nisu se proslavili u prvoj godini saradnje. Praktično jedini svetao momenat je drugo mesto Fetela u Azerbejdžanu što je jedini plasman na pobedničko postolje ove ekipe. Drugi vozač ekipe (ili prvi?), Lens Strol, bio je, čini se, na nešto višem nivou od onoga što je bio neki njegov standard proteklih godina – tokom većeg dela sezone je prilično uspešno parirao Fetelu ali na kraju ipak nije uspeo da ga nadmaši u vozačkom plasmanu po broju osvojenih poena. Ono što je važno napomenuti je da ovaj tim ima planove na duže staze i iz tog razloga trebalo bi ga držati na oku u narednom periodu.

Evidentan napredak ostvarila je ekipa Vilijamsa. Promena vlasničke strukture izvršena u septembru 2020. godine već je počela da daje rezultate. Obojica vozača, i Džordž Rasel i Nikolas Latifi, uspevali su povremeno da dođu do bodova, a na već pomenutoj farsičnoj Velikoj nagradi Belgije Raselu je čak pripao i podijum nakon fantastično odrađenih kvalifikacija koje su ga lansirale na drugo mesto. Ekipa je pobegla sa začelja grida i to sve nakon sezone u kojoj po prvi put u svojoj istoriji nisu uspeli da osvoje nijedan jedini bod. Nova uprava uspešno je započela oporavak tima i iz tog razloga na njih treba ozbiljno računati i u nastupajućim sezonama.
Jedina crna tačka vezana za slavni britanski tim je smrt osnivača i dugogodišnjeg šefa ekipe, Frenka Vilijamsa, koji nas je napustio u 79. godini života. Ipak, njegovo nasleđe nastavlja da živi i funkcioniše i dokle god bude bilo tako veliki Frenk neće biti zaboravljen.

Ekipa Alfa Romea je imala jednu prilično neupečatljivu sezonu i praktično jedina stvar po kojoj ćemo u budućnosti pamtiti 2021. godinu iz perspektive švajcarske ekipe je odlazak u penziju nekadašnjeg svetskog šampiona Kimija Raikonena. Pored toga, čini se da je i Antonio Đovinaci “odsvirao svoje“ kada je reč o Formuli 1 s obzirom da je ekipa odlučila da mu ne produži ugovor i Italijan će naredne sezone sreću potražiti u Formuli E. Potpuno novu vozačku postavu Alfe naredne sezone činiće Valteri Botas i Gvangju Žou. Finac dolazi u tim nakon završetka petogodišnje saradnje sa Mercedesom dok se Kinez do svog sedišta probio kroz Formulu 2 u kojoj je u poslednje dve sezone ostvarivao prilično respektabilne rezultate.

Jedina ekipa koja je digla ruke od ove sezone još pre njenog početka je ekipa Hasa. Oni svoj bolid praktično nisu ni razvijali već su se u potpunosti preusmerili na pripremu za 2022. kada nas očekuje radikalna promena pravila. Stoga, vozači ove ekipe, Mik Šumaher i Nikita Mazepin nisu imali gotovo nikakve šanse da se upuste u borbu sa ostalim vozačima i praktično jedino nadmetanje koje su njih dvojica imali bila je njihova međusobna borba. Ovde svakako treba naglasiti da je Nemac bio značajno bolji od ruskog vozača, ali puni potencijal i jednog i drugog ćemo videti tek naredne sezone – pod uslovom da Has odradi željeni posao kako treba. Američki tim je jedini na gridu minulu sezonu završio bez osvojenih bodova što im se desilo prvi put od 2016. godine kada su se prvi put pojavili u Formuli 1.

Posle spektakularne i kontroverzne sezone, okončane skandaloznom završnicom, nesumnjivo je da smo svi zaslužili mali predah pre nego što u februaru počnu prva testiranja za novu sezonu. Iščekujemo ih sa velikim uzbuđenjem jer je promena pravila toliko drastična da bi se karte na gridu mogle značajno promešati. Ipak, glavna promena koju većina nas priželjkuje vezana je za funkciju direktora svih trka Formule 1. Odlazak Majkla Masija sa pomenutog položaja definitivno bi bila najveća i istovremeno najpozitivnija promena u “najbržem cirkusu“. Zato ćemo Australijancu poželeti srećan put, sa željom da nikada više ne bude doveden u poziciju da odlučuje o bilo čemu vezanom za ovaj sport.

Нема коментара:

Постави коментар