Aktuelno u Formuli 1: Nezavidan položaj Danijela Rikarda (I deo)

Foto: instagram danielricciardo

Kada bi vam neko rekao da ste se rodili u pogrešno vreme, ne bi li vam to zvučalo prilično bizarno?

Jer, ako ništa drugo, na termin sopstvenog dolaska na ovaj svet nikako niste mogli da utičete, niti možete da snosite odgovornost za razvoj događaja koji vas čeka tokom života. Ali zato, ni krivi ni dužni možete da snosite posledice. One vas mogu pogoditi u bilo kojoj sferi života – period rata, opšte ekonomske krize, inflacije, siromaštva, gladi, nemaštine, epidemije... Tako ni sport nije izuzet iz te priče, samim tim ni Formula 1. Nije li Danijel Rikardo savršeni primer navedene konstatacije?

Foto: instagram danielricciardo

Australijanac je rođen u Pertu (Zapadna Australija) 1.jula 1989. godine. Sa devet godina počeo je da se takmiči u kartingu, da bi se vremenom probijao kroz više kategorije, a prva malo zvučnija serija do koje je stigao bila je nacionalna Formula Ford u kojoj je debitovao 2005. godine. Nedugo zatim, popularni “Deni Rik“ prelazi u Evropu – prvi izlet na Starom kontinentu bila je Italijanska Formula Reno u kojoj se takmičio 2007. godine, a debitantsku sezonu u pomenutom takmičenju završio je na šestoj poziciji u generalnom plasmanu. Danijel ubrzo dolazi do svog prvog većeg izazova u karijeri – Evropska Formula Reno 3.5. U pitanju je definitivno cenjena kategorija u svetu automoto sporta, a u njoj se Rikardo odlično predstavio već u svojoj prvoj sezoni – bio je u igri za osvajanje šampionata sve do poslednje trke, i bez obzira što ga je u pohodu na trofej “za dlaku“ nadmašio Valteri Botas, Australijanac je ostavio odličan utisak. Nakon samo jedne provedene sezone u ovom takmičenju, Danijel 2009. godine odlazi korak dalje – Britanska Formula 3, koju je, kao ruki, prilično ubedljivo pokorio i dokopao se svog prvog većeg trofeja. Njegovi nastupi u različitim evropskim kategorijama, kao i postignuti uspesi nisu prošli nezapaženo od strane Red Bulove akademije i Ozi je decembra 2009. godine postao njen član, dobivši priliku da provoza RB5 na testu mladih vozača u Herezu, što je bila njegova prva vožnja nekog F1 automobila.

Foto: renaultsport.com

Narednu godinu provodi u Formula Reno 3.5 Svetskoj seriji gde završava kao vicešampion, ponovo sa minimalnim zaostatkom u odnosu na prvoplasiranog Mihaila Alješina – slično kao dve godine ranije u evropskoj kategoriji.

U Formulu 1 stiže 2011. godine. Dolazak u premijer klasu auto-moto sporta bio je logičan korak, međutim, iz današnje perspektive, deluje da nije bilo goreg momenta da se to desi. Bilo je to doba dominacije Sebastijana Fetela i Red Bula, a Danijel je debitovao na Velikoj nagradi Velike Britanije na Silverstonu kao vozač Hispanija rejsinga. Po sopstvenom priznanju, njegova želja je bila da prvu F1 trku odveze na domaćem australijskom Gran priju, ali ukoliko to ne bi bilo izvodljivo, Silverston bi mu bio drugi izbor. Stoga, možemo reći da mu se želja delimično ispunila, jer mu je španska ekipa priliku dala tek sredinom sezone.

Foto: twitter @ausgrandprix

Naravno, bilo je kristalno jasno da se u ovom malom i nekonkurentnom timu Rikardo neće dugo zadržati, te je 2012. godine dobio priliku u Toro Roso timu, kao član Red Bulove akademije mladih vozača koji bi karijeru uglavnom počinjali u italijanskoj ekipi koja je predstavljala B ekipu sestrinskog Red Bula. U Toro Rosu Australijanac se zadržao dve sezone tokom kojih je očigledno pokazao dovoljno da od 2014. sedne u RB10 – bolid A tima “Crvenog bika“.

Foto: instagram redbullracing 

Bila je to velika prilika koju vozač visokih ambicija nije smeo propustiti – a Danijel je svakako za cilj imao osvajanje šampionske titule u “najbržem cirkusu“.  Ipak, sve što je usledilo poprilično ga je onemogućilo da u svom naumu i uspe – ponajmanje njegovom krivicom.

Rikardo je 2014. u svojoj debitantskoj sezoni za Red Bul prikazao fantastične performanse. Teško da je iko očekivao da će momak iz zemlje kengura nadmašiti četvorostrukog uzastopnog šampiona Sebastijana Fetela – a upravo se to dogodilo i Danijel je to učinio na jedan vrlo upečatljiv način. Pobedio je na tri trke tokom sezone, ali Formula 1 je te godine ušla u novu eru koju je svojom dominacijom obeležila ekipa Mercedesa. Rikardove izuzetno atraktivne vožnje osvojila su srca publike i australijski as postao je jedan od najpopularnijih vozača na gridu, ne samo genijalnim preticanjima kojima je oduševljavao čitav trkački svet, već i ponašanjem van staze. Gotovo uvek nasmejan, vedar i veseo – za vreme trkačkih vikenda, na pres-konferencijama, u razgovorima sa novinarima i navijačima i praktično svim pratećim događajima u Formuli 1... 

Foto: instagram https://www.instagram redbullracing

Naravno, njegov čuveni osmeh najširi bi bio kada bi se popeo na pobedničko postolje, a to se tokom 2014. prilično često događalo. Uprkos evidentnom kvalitetu koji je iskazao, nije mogao da se nosi sa moćnim Mercedesima kojima su upravljali Luis Hamilton i Niko Rozberg, te je svoju prvu sezonu u austrijskoj ekipi završio kao trećeplasirani u šampionatu vozača. U tom momentu gotovo da nije bilo ljubitelja “najbržeg cirkusa“ koji u Rikardu nije video budućeg svetskog šampiona – čekalo se samo da mu se poslože kockice i da dobije automobil sa kojim bi pohod na vrh sveta bio ostvariv. Ali, avaj...

Karijera provedena u senci Mercedesove dominacije

Odlaskom Fetela u Ferari, Australijanac je u 2015. postao lider ekipe. U Red Bulu mu se pridružio mladi ruski vozač Danil Kvjat, sa primetnim talentom, ali i nedostatkom značajnijeg iskustva. Od ovog tandema se očekivalo mnogo, međutim, problem je ležao u nekonkurentnosti RB11 bolida koji nije bio tako dobar kao njegov prethodnik. Te godine pobeda je izostala, primetio se i blagi pad u Rikardovoj formi koji je rezultirao time da ga Kvjat nadmaši na kraju sezone po broju osvojenih bodova – ipak, jasno je bilo da je to samo trenutni zastoj u karijeri australijskog vozača.

Foto: instagram redbullracing

Od 2016. Red Bul se ponovo uključio u borbu za redovne plasmane na podijum, a u nekim vanrednim okolnostima bilo je moguće ostvariti i pobedu. Danijelu je to pošlo za rukom na Velikoj nagradi Malezije, a povratak ekipe iz Milton Kinsa u igru za visoke plasmane dobili smo i u liku Maksa Ferštapena koji je u međuvremenu postao novi Rikardov timski kolega. Holanđanin je iz ne baš najjasnijih razloga dobio priliku u Red Bulu u sred sezone, zamenivši Kvjata koji je vraćen u Toro Roso. Ova krajnje čudna odluka rezultirala je pogubno po mladog Rusa, čija motivacija i samopouzdanje su očigledno opali nakon ovakvog raspleta dešavanja, te mu je karijera otišla potpuno pogrešnim smerom. Sa druge strane, pritisak je osećao i Rikardo – Ferštapenov talenat se, kao ni Kvjatov, nije dovodio u pitanje, ali je primetna bila razlika u tretmanu mladog Holanđanina u ekipi Red Bula u odnosu na svoje kolege iz akademije. Da će za sve pomenute vozače koji čekaju svoju šansu u Red Bulu uslediti teško vreme postalo je jasno već na Maksovom debiju za austrijski tim – obeležio ga je pobedom, koja je, doduše, došla sticajem okolnosti nakon što su Hamilton i Rozberg jedan drugog izbacili iz trke u međusobnom duelu u prvom krugu trke. U normalnim okolnostima, pobediti Mercedesove vozače na Katalunji bilo bi gotovo nemoguće – i tu se vraćamo na suštinu priče.

Pomenuta 2016. bila je treća Rikardova sezona u Red Bulu. Nesumnjivo je bilo da je povratio formu iz 2014., uglavnom je bivao brži od još uvek novajlije Ferštapena, te je sezonu, po drugi put u karijeri, završio na trećoj poziciji u generalnom plasmanu. Kao i dve sezone ranije, Danijel je bio “najbolji od ostalih“ – jedino su vozači Mercedesa bili uspešniji od njega.

Foto: instagram redbullracing

Bila je to treća godina u nizu tokom koje faktički nije bilo moguće postati šampion Formule 1 ukoliko niste vozač nemačkog velikana. Ipak, verovalo se da to neće trajati “večno“, te da će se konkurenciji, kojoj je pripadao i Rikardo, kad-tad otvoriti vrata raja. Oči su pre svega bile uprte u Ferari i Red Bul, koji su koliko-toliko parirali Mercedesu i njihove vozače povremeno izazivali. Ipak, ispostavilo se da goreg perioda za ambiciozne vozače sa šampionskim predispozicijama nije bilo, ukoliko niste Mercedesov pulen...

Ništa se Rikardu nije moglo zameriti ni tokom 2017. godine – izvlačio je iz Red Bula apsolutno sve što je mogao, ostvarivao pobede i podijume kada god bi se ukazala šansa, ali Mercedes, a sada već i Ferari, jednostavno su bili isuviše dobri da bi Austalijanac mogao predstavljati ozbiljniju pretnju po njihove vozače. Isti trend se nastavio i u 2018. – Red Bul je i dalje bio konkurentan, ali prosto nedovoljno. Istovremeno, šefovi austrijske ekipe nisu krili da će u bliskoj budućnosti praktično sve karte baciti na Maksa Ferštapena i da ih je Holanđanin svojim talentom i vožnjama koje je pružao ubedio da je vredan mesta vozača broj 1 u timu. Rikardu se to, naravno, nije svidelo, te je počeo polako da razmatra promenu sredine. Vrata moćnog Mercedesa bila su zatvorena – ekipa je bila okupljena oko Luisa Hamiltona, baš kao Red Bul oko Ferštapena. Od konkurentnijih ekipa praktično jedina odškrinuta vrata bila su ona u Maranelu, te su vođeni i razgovori između Rikarda i Ferarija o potencijalnoj saradnji od 2019. Sa italijanskim timom, verovalo se, postojala je prilika za Australijanca da dobije pravi “alat“ u ruke, s obzirom da je Ferari polako počeo ozbiljnije da ugrožava Mercedesovu dominaciju, i da bi šampionska titula konačno bila moguća.

Foto: instagram danielricciardo

Ipak, do dogovora nije došlo – “propeti konjić“ je regrutovao svog pulena iz akademije Šarla Leklera (tada vozača Zaubera) u prvi tim, a kako se šuškalo, jedan od razloga zašto je Monačanin dobio prednost u odnosu na Rikarda bio je taj što Sebastijan Fetel, navodno, nije želeo ponovo da deli garažu sa Australijancem koji ga je pet godina ranije nadmašio u vreme dok su obojica branila boje Red Bula (ove glasine nikada nisu potvrđene).

Danijel se u 2018. suočio sa ozbiljnim izazovom – čekala ga je teška odluka o svojoj budućnosti. Nastaviti sa Red Bulom, koji još uvek nije na željenom nivou, a pritom je gotovo u potpunosti postao fokusiran na Maksa Ferštapena? Jasno je bilo momku iz Perta da Red Bulu fali još korak ili dva do borbe za osvajanje šampionata, ali se u datoj situaciji našao pred dvostrukim problemom. Prvo, Rikardo nije mogao da zna da li će Red Bul ikada načiniti taj željeni iskorak. Druga stvar – ako bi se to i desilo, ekipa iz Milton Kinsa bi resurse bacila pre svega na Ferštapena. Biti de facto vozač broj dva u vrhunskoj ekipi nije bila opcija za Australijanca i sredinom 2018. je presekao – posle pet godina provedenih u redovima “Bikova“ vreme je za novi izazov. Kako su pregovori sa Ferarijem propali, Danijel je morao da prihvati situaciju da će morati da pređe u neki tim sa kojim je put do vrha možda ne nemoguć, ali znatno teži – značilo je to da bi “Deni Rik“ morao biti spreman na jedan dugoročni projekat, a s obzirom da je biološki sat počeo polako da otkucava – situacija nije delovala obećavajuće po ovog, bez ikakve sumnje, vanserijskog vozača.

Ponude Meklarena i Renoa su na svoj način bile primamljive – radilo se o, istorijski gledano, velikim ekipama, i ko može da garantuje da neka od njih neće u jednom trenutku “kliknuti“ i proraditi te se uključiti u borbu za sam vrh? Sa druge strane, trenutno stanje ni jednog ni drugog tima nije bilo naročito obećavajuće – po performansama nalazili su se značajno iza velike trojke. Posle, izvesno je, dugog i napetog razmišljanja, Australijanac se zahvalio Meklarenu na ponudi i odlučio se za odlazak u Enston. Nije baš najlakše odgonetnuti koji je razlog takve odluke, ali veruje se da se radilo o tome da je Reno fabrička ekipa, te sama po sebi, u aktuelnoj eri Formule 1, poseduje projekat koji više obećava od Meklarenovog – koji je, napomenimo, bio Renoov klijent u to vreme.