 |
| Foto: instagram danielricciardo |
Odlaskom iz Red Bula Danijel je morao da se privikne na novu situaciju – nema više borbi za pobede, nema više ispijanja šampanjca na podijumu (bilo iz flaše, bilo iz patike)... Borba za pozicije pri sredini grida postala su nova realnost za Australijanca. Kako je i sam priznao – bilo je potrebno vreme da se privikne na ovu vrstu promene. Bilo je potrebno vreme i za još neke stvari, konkretno, za privikavanje na Renoov bolid. Mašina koju mu je francuska ekipa isporučila prilično je drugačije dizajnirana od onoga na šta je Rikardo navikao u Red Bulu, te je samim tim i stil vožnje morao promeniti i prilagoditi ga modelu R.S.19. To je bio komplikovan proces, te je u uvodnom delu sezone 2019. Danijelov novi timski kolega Niko Hulkenberg delovao nešto bolje na stazi. Ipak, do kraja sezone Deni Rik se “uhodao“ i polako hvatao formu što je rezultiralo time da nadmaši nemačkog vozača. No, slaba je to bila uteha jer je sezonu okončao na neupečatljivom devetom mestu u šampionatu vozača.
 |
| Foto: instagramdanielricciardo |
Naredne godine Rikardu se u francuskoj ekipi pridružio Esteban Okon sa kojim je Australijanac prilično lako izlazio na kraj – po broju bodova Rikardo je prilično ubedljivo porazio francuskog vozača, a činilo se i da su stvari krenule nešto boljim tokom – ekipa je postala konkurentnija nego ranijih godina što je Danijel iskoristio da se, posle godinu i po dana pauze, ponovo nađe na pobedničkom postolju. Rikardo je to učinio najpre osvajanjem trećeg mesta u Nemačkoj na trci za Veliku nagradu Ajfela, a zatim je ovaj uspeh ponovio i nešto kasnije na trci u Imoli. Primetno je bilo da se i te kako prilagodio novom okruženju i 2020. je bila znatno uspešnija od prve sezone u Enstonu, ali Danijel je želeo više. U suštini, dve godine provedene u francuskom timu nisu mu ništa preterano donele. S obzirom se dominacija Mercedesa nastavila sve do kraja 2020. može se reći da napuštanjem Red Bula nije mnogo izgubio jer i da je ostao deo austrijskog tima do šampionske titule ne bi mogao – ali, sa druge strane, ni boravak u Renou nije predstavljao ništa osim još dve izgubljenje godine.
Novi izazov za Rikarda pojavio se sa ponudom Meklarena – po drugi put. Sada je ta ponuda već izgledala primamljivije nego leta 2018. godine budući da je britanski tim u međuvremenu napravio značajan iskorak – dovoljno je reći da je slavna ekipa iz Vokinga tokom pomenute dve sezone bila uspešnija od Renoa (doduše ne mnogo) i samim tim se može zaključiti da je Ozi možda i pogrešio u odabiru tima kada je napuštao Red Bul. Jer, da je došao u Meklaren početkom 2019., osim što bi imao makar za nijansu bolje rezultate od onih ostvarenih u Renou – možda se danas ne bi suočavao sa mukama koje su ga snašle po dolasku u britansku ekipu početkom 2021. godine.
Dolazak u Meklaren i problem “Lando Noris“
 |
| Foto: instagram danielricciardo |
Nova promena sredine značila je i novi period adaptacije australijskog vozača na tim kojem se pridružio. Međurim, ovoga puta taj period privikavanja nije bio poput onog u Renou koji je prošao relativno glatko – u Meklarenu se Danijel suočio sa još većim izazovom. Mladi timski kolega Lando Noris, iako već “starosedelac“ u timu (član Meklarena od 2019.) ipak nije imao ni približno iskustva u F1 karavanu kao Rikardo da bi se od njega očekivalo da bude brži. Međutim, upravo to je bio slučaj (i još uvek je). Britanac je 2021. odvezao fantastično, iznad svih očekivanja, a Rikardo je ostao u debeloj senci svog znatno mlađeg timskog kolege. Ipak, imamo za obavezu naglasiti trku u Monci kao izuzetak i daleko najsvetliji momenat u Danijelovoj debitantskoj sezoni u britanskom timu – Australijanac je potpuno neočekivano došao do pobede, čitav vikend odvezao je savršeno i pobeda je bila apsolutno impresivna i zaslužena. Čak ni talentovani Lando nije mogao zaustaviti Rikarda toga dana – morao se zadovoljiti drugom pozicijom. Ovakav ishod trke na “magičnoj pisti“ značio je kraj Meklarenovog posta kada su u pitanju pobede, s obzirom da su na slavlje čekali od 2012. godine.
 |
| Foto: instagram danielricciardo |
Težak početak u ekipi iz Vokinga možda nam je u potpunosti razotkrio koja je Danijelova slaba tačka i najveća, ako ne i jedina vozačka mana – Australijanac se definitivno teško privikava na promenu bolida, okruženja... To nije ništa neobično u Formuli 1 – primera radi, ista boljka bila je karakteristična i za Fetela ili Raikonena, koji su, inače, obojica svetski šampioni. Rikardov problem je što je već ušao u drugu godinu saradnje sa Meklarenom, a nekog značajnijeg pomaka još uvek nema. Posle četiri trke, Deni Rik je i dalje u Norisovoj senci. Iako se čini da je zaostatak nešto manji nego u 2021., statistika je neumoljiva – skor u kvalifikacijama je 4-0 u korist britanskog vozača. Očito je da Meklarenova filozofija dizajniranja bolida više odgovara Landu, te da Rikardo ima ozbiljnih poteškoća sa automobilom, jer je situacija daleko drugačija od one u Red Bulu kada mu je bolid ležao savršeno. Stoga ćemo se na trenutak vratiti na gorepomenutu konstataciju o promašenom tajmingu dolaska u Voking – da je prihvatio prvu ponudu Meklarena, Rikardu bi 2022. bila četvrta sezona u britanskoj ekipi i vrlo je verovatno da bi se do sada već prilagodio na željeni način, te da bi aktuelne muke već bile daleko iza njega. Naravno, lako je biti general posle bitke i govoriti iz današnjeg ugla, ali, ruku na srce, bez obzira na nesporan Norisov talenat – teško da je trenutna situacija realna slika odnosa u kvalitetu dvojice vozača.
Ono što smo naveli kao potencijalni “dvostruki problem“ za Danija u Red Bulu, pošast je koja ga proganja i u Meklarenu. Prvo, slavni britanski tim trenutno nije ni u kakvoj borbi za šampionsku titulu i ptanje kada će to biti slučaj. Drugo, i da zamislimo da se to desi u skorije vreme – Danijel ima problem sa time što je Lando brži. Šta god da su razlozi – Meklarenovo forsiranje Norisa kao svojeg narednog šampiona ili prosto bolje privikavanje mladog Britanca na MCL36 – u ovom trenutku je teško zamisliti Rikarda kako pobeđuje Norisa u eventualnoj borbi za osvajanje šampionata.
Šta dalje?
Slika koju smo o Rikardu imali te već pominjanje 2014. godine vrlo je lepa, ali je nažalost vremenom izbledela. Već viđeni “budući šampion“ to nije postao sve do danas, a nije teško zaključiti da je glavni razlog tome – potpuno pogrešan trenutak boravka u Formuli 1. Australijanac tokom proteklih osam godina jednostavno nije dobio nikakvu šansu da se ukrasi šampionskim lovorom, iako za takvo dostiguće, po uverenju autora ovih redova, apsolutno ima kvalitet i potencijal. Međutim, Danijel je na pragu 33. godine života i vreme opasno ističe...
 |
| instagram danielricciardo |
Kada pogledamo čitavu tu generaciju rođenu u drugoj polovini osamdesetih, možemo zapaziti da niko od njih nije imao sreće sa tajmingom. Dobar primer je i Serhio Perez, koji je, bez sumnje, odličan vozač, a na svoju prvu pobedu u Formuli 1 čekao je punih deset godina. Niko Hulkenberg, svojevremeno pompezno najavljivan kao novo veliko ime koje nam dolazi iz Nemačke, čitavu deceniju potrošio je u neuspešnim pokušajima da se dokopa makar jednog jedinog podijuma u “najbržem cirkusu“. Izuzetak iz ove priče je možda Valteri Botas, s obzirom da je Finac imao priliku da punih pet sezona provede u moćnom Mercedesu, ali svoju priliku nije uspeo da iskoristi i jasno je da nema za čime da žali. Ipak, razlika u odnosu na sve gorepomenute vozače je ta što je Rikardo jedini od njih zaista šampionski kalibar (lično mišljenje, ne zamerite ako grešim). Veliki deo karijere proveden u senci dominacije ekipe čiji deo nije mogao da postane, traćenje talenta po prosečnim timovima i u prosečnim bolidima, kao i krštenica koja je svakog dana sve više neumoljiva, gadno mirišu na jednu potrošenu karijeru koja je mnogo obećavala, ali... Nije joj bilo suđeno...
Zanemarimo predvidive trke i manjak uzbuđenja u borbi za mesto na vrhu – navedeni primer još nam bolje pokazuje zašto je totalna dominacija jedne ekipe pogubna za sport, pogotovo kada traje toliko dugo kao što je trajala Mercedesova. Po završetku 2021. ona je najzad okončana, ali palicu nije preuzela ekipa u kojoj se Rikardo zatekao u datom trenutku, već su oči sada uprete u Ferari i Red Bul kao dve najmoćnije ekipe na početku nove ere 2022. godine.
Nije još za Danijela sve gotovo – i u prvoj polovini četvrte decenije života još uvek nije neizvodljivo dokopati se najvrednijeg pehara u auto-moto sportu (setimo se Dejmona Hila), ali činjenica je da vremena sve više ponestaje, kao i primamljivih opcija. Australijanac bi morao dobrano i jako pametno da razmisli šta mu je činiti u narednom periodu, izvagati sve mogućnosti koje mu se nude, mada, čini se, opet malo toga zavisi od njega samog. Ipak, rešenje mu niko drugi neće naći – Rikardo će potragu za istim morati da nastavi sam, ukoliko ne želi da postane neslavni naslednik Stirlinga Mosa – nezvanično najboljeg svih vremena među vozačima koji nikada nisu osvojili titulu šampiona.
Dejmon Hil ili Stirling Mos? Koja je Rikardova sudbina? Nastavljamo da pratimo, a na odgovor nećemo morati još preterano dugo da čekamo...
Нема коментара:
Постави коментар