UTISCI SA SUZUKE: AKO ŽELIŠ POBEDU, MORAŠ BITI BRŽI OD OSTALIH

Možda nemaju najbolji automobil, ali su najbolja ekipa.

Četiri godine zaredom su vlasnici šampionskog pehara namenjenog najboljem vozaču u Formuli 1. Onaj drugi trofej im je već neko vreme van domašaja, ali čini se da u Red Bulu ni ne mare mnogo za njega. Dokle god Maks Verstapen nosi broj jedan na bolidu, šefovi austrijske kompanije su zadovoljni. Jeste da ima internih trzavica, nezadovoljstava, odlazaka nekih vrlo značajnih ljudi, ali se “crveni bik“ i dalje dobro drži na velikoj sceni i uprkos svim gubicima i dalje čini sam krem “najbržeg cirkusa“. Pobediti njihovu uzdanicu je i dalje veliki izazov za rivale iako Maks više nije u onako komfornoj poziciji u kakvoj se nalazio do pre desetak meseci.

Meklaren se preporodio po dolasku Andree Stele na mesto šefa ekipe. Italijan je u zadivljujuće kratkom roku posložio kockice i zajedno sa svojim kolegama spakovao “zver“ od bolida. Pobede kojih je britanski tim bio gladan dugi niz godina odjednom su postale kao “dobar dan“, a krajem prošle godine je osvojen i trofej u šampionatu konstruktora koji je za ekipu iz Vokinga bio nedostižan duže od četvrt veka. Ipak, jedinica na nosu bolida je još uvek rezervisana za vozača koji nije pripadnik narandžastog tabora.

Tu situaciju će Lando Noris i Oskar Pjastri pokušati da promene ove godine. Da li će uspeti, zavisi samo od njih – potrebno je da jedan od njih dvojice prosto bude bolji od onog drugog, ali i od Maksa Verstapena. Naravno, lakše reći nego učiniti, ali ako želiš da osvojiš titulu u Formuli 1, moraš biti sposoban da savladaš sve prepreke. Ulog je velik, a do njega se ne dolazi ako nisi na najvišem mogućem nivou.

foto: instagram maxverstappen1

Posle Verstapenovog trijumfa u Japanu, deo navijača i javnosti koja okružuje Formulu 1 u centar pažnje stavlja odnos između Meklarenovih pilota. Slično kao prošle sezone, ponovo se mogu čuti kritike na račun Norisove i Pjastrijeve nedovoljno prisne saradnje. Pojedinci tvrde da je Oskar u drugoj polovini trke imao bolji tempo od Landa iako se u tom trenutku nalazio iza svog timskog kolege, smatrajući da je ekipa trebala da izmeni poredak svojih vozača. Uostalom, čuli smo da i sam Pjastri preko radija govori svom timu kako je brži, indirektno zagovarajući scenario po kojem bi mu Noris prepustio drugo mesto. Australijanac bi se potom dao u poteru za Verstapenom u pokušaju da izvede ono što Landu do tog momenta nije uspelo – da pretekne Maksa i donese Meklarenu treći trijumf od starta sezone.

I tu dobijamo nastavak priče iz Monce septembra prošle godine.

Ponovo se u fokus stavlja pitanje timskih naredbi, propuštanja, pomaganja timskom kolegi... I svih onih stvari koje zagriženi ljubitelji trkanja baš i ne žele da gledaju. Jer je reč o stvarima koje ubijaju draž trkanja. Istina, Barikelo je ponekad propuštao Šumahera, takođe i Botas Hamiltona, ali su te situacije bile retke zato što su takve mere u najvećem broju slučajeva bile nepotrebne. Mihael i Luis su uglavnom sami završavali posao. Pomoć drugog vozača retko im je bivala potrebna, a najčešće je bivala i suvišna. Nemac i Englez bi do svojih ciljeva dolazili i bez asistencija svojih “vodonoša“ na kojima su šefova Ferarija, odnosno Mercedesa, u nekim situacijama insistirali. Stoga, kada pričamo o dvojici najuspešnijih vozača u istoriji Formule 1, u prvi plan se stavlja njihovih 14 (7+7) šampionskih titula i stotinak pobeda, dok su timske naredbe sporedna tema – što i treba da budu.

foto: instagram mclaren

Nažalost, u slučaju Meklarenovog tandema, pomenuta sporedna tema polako postaje glavna, što je loše. Timske naredbe koje su neki drugi sprovodili u prošlosti kao da su “razmazile“ navijače i sada se propuštanja na stazi doživljavaju kao normalna pojava, kao nešto što treba da se očekuje praktično tokom svakog trkačkog vikenda. Ukoliko Lando ne pobedi, krivica se svaljuje na Oskara jer nije pomogao, ukoliko Oskar ne pobedi – kriv je Lando. I time se kamuflira i u drugi plan pada ono što je ključ uspeha:

Dovedi sebe u situaciju da ti pomoć timskog kolege nije ni potrebna. Dođi u poziciju da možeš da pobediš isključivo na osnovu sopstvenog umeća. Budi šampion zato što si najbrži, a ne zato što ti je neko pomogao.

Verstapenu se niko ne sklanja, niko ga ne propušta, niko ne izbegava da ga pretekne kako bi Maks pobedio. Holanđanin sam dolazi do svojih pobeda, kolega iz tima je tokom trke na drugom kraju staze. Ako njemu pomoć nije potrebna, zašto bi trebala Norisu i Pjastriju? Pobedi na svoj kvalitet. Imaš najbrži bolid. Imaš uslove. Izgovori su suvišni. Pokaži zašto zaslužuješ da budeš šampion sveta, zašto ti je mesto među onolikim legendama ovog sporta, zašto zaslužuješ da te pamtimo za sva vremena. Pokaži da si dostojan toga.

Gurni priču o timskim naredbama u drugi plan. Kao što su radili svi veliki šampioni. Pomoć timskog kolege nije bila glavni faktor Šumaherovih i Hamiltonovih uspeha, već su do njih stizali jer su bili bolji od ostalih. Ako Barikelo/Botas pomogne, super. Ali i ako ne pomogne, posao ću sam završiti. Na lakši ili na teži način, ali do cilja ću na kraju svakako doći. Zato što sam šampion. Zato što moj uspeh zavisi najviše od mene, a mnogo manje od mog druga iz ekipe.

foto: instagram autosport

I u svim tim prevelikim očekivanjima da će neko drugi da odradi posao koji je na tebi, potpuno se previđa da Oskar i Lando u Japanu nisu pobedili jer nisu bili dovoljno dobri. Ako je Pjastri i bio brži od Norisa, a nije mogao da ga pretekne bez da mu Britanac prepusti poziciju, kako bi onda obišao Verstapena? A Maks mu se sigurno neće skloniti, on se ni Josu ne bi sklonio da ga kojim slučajem ima iza sebe, a kamoli nekom drugom.

Zato svi mi, navijači i ljubitelji Formule 1, razmislimo malo kada smo kivni na timskog kolegu našeg ljubimca. Zapitajmo se šta želimo da gledamo. Šumahera su tifozi izviždali u Austriji 2002. godine iako su svi znali da je on najbolji vozač tog vremena. Ali toga dana nije bio najbrži, a pobedio je. Slično kao Alonso 2010. na Hokenhajmu. Nekada smo se zgražavali na takve stvari, a u poslednje vreme ih priželjkujemo.

A sve što je potrebno jeste da Lando/Oskar iscedi maksimum iz papaja bolida i prvi prođe kroz cilj. Vrlo jednostavno. Pobedio si, evo ruke, evo ti i pehar, evo ti 25 bodova koje si zasluženo osvojio, za koje si se izborio. O tvom kolegi koji neće da te pusti niko neće ni pričati jer će glavna tema biti tvoja šampionska vožnja. Nije teško, pogotovo sa ovako dobrim „MCL39“. Sve drugo su samo loši izgovori, bežanje od odgovornosti i bespotrebno trošenje energije na stvari koje nisu od suštinske važnosti.

Lando i Oskar su na potezu.

 

               DA LI MAKS POBEĐUJE SA “KRNTIJOM“?

foto: instagram redbullracing

Istina je da taj bolid nije poput nekih svojih prethodnika i da je Verstapenu sada mnogo teže da pobedi. Meklaren je brži, Ferari i Mercedes nisu daleko, a Maks je nezadovoljan i konstantno se žali na automobil. Zapravo, ako bismo sudili po performansama Cunode, Losona i ranije Pereza, taj „RB21“ bi definitivno bio bolid za donji deo grida sa kojim bi i plasman u Q3 bio nemoguća misija. Veliki broj Maksovih fanova zaista i veruje da je to slučaj i da Holanđanin iz tog bolida izvlači i ono što u njemu ne postoji. Neka mi isti ne zamere što se ne slažem sa takvim stavom, smatram da pomenuti automobil uopšte nije toliko loš, ali je činjenica da je prilično teško jasno odrediti koja je realna snaga Red Bula.

Sporiji je od Meklarena i to je ono što znamo zasigurno. Ipak, Verstapen je na Suzuki ostavio ceo grid iza sebe, najpre u kvalifikacijama, a potom i na trci. Za vožnju zaslužuje sve čestitke, ali kako objasniti ono što izvode njegove kolege vozeći (makar zvanično) identičan bolid?

foto: instagram redbullracing

Koliko je teško poverovati u tvrdnje da je Maks “vanzemaljac“ koji bi se, valjda, i sa F2 bolidom konstantno borio za plasman u top 5, toliko je teško razumeti i zašto bi Red Bul zakidao drugog vozača i svesno gubio konstruktorske poene. Zbilja, nema nikakvog smisla. No, ono što je poznato i što niko u austrijskom timu ni ne krije, to je da je holandski as neprikosnoveni vozač broj 1 u ekipi. To znači da se dizajn bolida u potpunosti prilagođava Verstapenovom stilu vožnje, što za posledicu ima da Maks vozi bolid potpuno skrojen za njega, a to je privilegija koju nemaju ni Noris ni Pjastri niti bilo koji vozač iz drugih timova. I lično mislim da je to njegova ključna prednost u odnosu na sve rivale. Dok ostali timovi traže balans između vozačkih stilova dvojice svojih vozača i na taj način donekle udovolje obojici, ali ih istovremeno verovatno pomalo i sputaju, aktuelni šampion nema brigu da će njegov bolid sadržati ijednu karakteristiku koja nije po njegovoj želji. Da li drugi vozač u timu ima ulogu da vozi neku eksperimentalnu verziju istog bolida koji bi služio za razvoj šasije koja se priprema za Holanđanina – i tako praktično služi kao razvojni i test-vozač – to je nešto na šta može da se sumnja, ali se ne može dokazati. Voleo bih da dobijem neko ubedljivije objašnjenje zašto vozači koji su mogli da pobede ili se popnu na podijum vozeći Fors Indiju, Alfa Tauri, Alpinu... često ne mogu ni do bodova sa (navodno) istim automobilom sa kojim se Verstapen bori za pobede i titule.

No, ukoliko Red Bul zaista izvodi takve stvari, za to imaju jedan vrlo jak razlog: taj pristup daje rezultate. Maks to opravdava na stazi. Uostalom, ako je to dobitna kombinacija za uspeh, niko ne sprečava ostale timove da primene isti recept: stoprocentna posvećenost vozaču koji je lider tima po cenu katastrofalnog učinka timskog kolege. I oproštaja od borbe za konstruktorski pehar.

Ukoliko teorija (teorija, ne tvrdnja) iznesena u ovih poslednjih par pasusa nema veze sa životom, onda čestitam svima nama koji smo Maksovi savremenici – imamo privilegiju da gledamo vozača kakav se još nije rodio, a više nikada i neće.

foto: instagram f1

U svakom slučaju, Holanđanin brani titulu i prvi je favorit za osvajanje trofeja najboljeg i u 2025. Iako imaju prednost bržeg automobila, Norisu i Pjastriju još uvek fali iskustvo pobeđivanja, mada ga polako stiču. Uz neophodnu usmerenost i fokus na prave stvari, Britanac i Australijanac definitivno nisu bez šansi u tekućoj sezoni. Bez šansi nisu ni Ferari ni Mercedes, ali im je pod hitno potrebno buđenje koje za sada nije na vidiku, pa su italijanska i nemačka ekipa u ovom trenutku autsajderi. No, sezona je duga, a 2024. nas je naučila koliko se stvari mogu promeniti tokom godine. Razvoj će biti od ključnog značaja, a tu su i neke nove direktive koje nas čekaju od Velike nagrade Španije, tako da je priča o aktuelnoj sezoni veoma, veoma daleko od okončane...