MEKLAREN: PUT OD VRHA DO DNA I NAZAD

U više navrata tokom svoje duge i bogate istorije Meklaren je predstavljao vodeću silu Formule 1.

Najpre sredinom sedamdesetih kada su svoje najslavnije dane u karijeri proživljavali Emerson Fitipaldi i Džejms Hant. Zatim od sredine osamdesetih do početka devedesetih kada su Niki Lauda, Alan Prost i Ajrton Sena sa mnogo uspeha krotili crveno-beli bolid prepoznatljiv po velikom „Marlboro“ natpisu u čast tadašnjeg glavnog sponzora ekipe. Nakon povlačenja Honde i uspostavljanja saradnje sa Mercedesom, usledio je nešto skromniji period, sve dok se kockice za tandem Vokinga i Štutgarta nisu posložile u završnim godinama XX veka. Neka, nazovimo je “srednja“ generacija ljubitelja Formule 1 jako dobro pamti tadašnji prelepi srebrno-crni Meklaren, sada ukrašen „West“ nalepnicama, koji je britanskom timu podario dve vozačke titule u izvedbi Mike Hakinena. I jednu konstruktorsku.

foto: instagram f1

Po ulasku u novi milenijum Meklaren polako pada u drugi plan pod naletom moćnog Ferarija koji je upravo ušao u najslavniji period svoje duge i slavne istorije. Britanski tim je i dalje važio za ozbiljnu ekipu; daleko od toga da su pobede postale misaona imenica za četu Rona Denisa, ali jednostavno, pored nezaustavljivog “propetog konjića“ iz Maranela, šampionske titule su bile van Meklarenovog domašaja. “Ledeni“ Finac Kimi Raikonen je u jednom trenutku došao na korak od statusa prvog Meklarenovog šampiona u XXI veku, ali nije uspeo da zada onaj završni udarac strahovitoj i u to vreme praktično nepobedivoj kombinaciji Mihael Šumaher-Skuderija Ferari.

foto: instagram f1

Ipak, kao nijedna druga era, ni Šumijeva/Ferarijeva nije mogla da traje doveka. Kada joj je konačno došao kraj, Meklaren je ponovo ugrabio svoju priliku i predvođen Luisom Hamiltonom zaseo na čelo “najbržeg cirkusa“ posle gotovo decenije čekanja. Desilo se to 2008. godine, devet sezona nakon Hakinenove druge titule svetskog prvaka. No, bilo je to samo jednokratno slavlje; ekipa iz Vokinga je ubrzo ponovo bila prinuđena da gleda u leđa konkurentima, pre svega Red Bulu i donekle Ferariju, ali je uprkos tome Meklaren i dalje bio član elitnog ešalona Formule 1 sve do kraja 2012. godine. U tom periodu nije bilo novih šampionskih pehara, ali pobeda, pol-pozicija i podijuma nije manjkalo. Meklaren je još uvek važio za ekipu koja pripada gornjem domu grida, vrlo blizu vrha, ali bez onog poslednjeg koraka, neophodnog za osvajanje najsjajnijeg odličja.

Ono što je usledilo u narednih desetak godina, počevši od 2013, bez ikakve zadrške možemo opisati kao crni period za Meklaren, kao najmračniju epohu u istoriji tima koji se na sceni nalazi od 1966. godine. 

Razloge za sunovrat možemo tražiti u većem broju faktora: zastareli vazdušni tunel, početak hibridne ere i gubitak statusa fabričkog tima (Mercedes je počeo da gradi neku svoju priču, stavljajući Meklaren u nezahvalnu ulogu klijenta), česte smene rukovodećih ljudi (Ron Denis se povukao sa čela ekipe, a breme koje je ostavio za sobom očito je bilo preteško za njegove naslednike)... Povrh svega, ponovna saradnja sa Hondom je, umesto uspeha sličnim onima koji su postizani u eri Sene i Prosta, doživela potpuni fijasko. Imajući u vidu kako je tim izgledao na stazi, ni sramota ne bi bila prejaka reč. Za Fernanda Alonsa i Džensona Batona, bivše svetske šampione, pomenuti period je, umesto borbi za nove pobede i titule, predstavljao nesvakidašnje visok nivo frustracije, razočarenja i osećaja nemoći. Možemo reći i vozačkog poniženja. Dvojac svetskih prvaka i njihov nekada veliki tim sa prebogatom riznicom trofeja izgledali su bukvalno kao grupa amatera i turista na stazi, ili, da parafraziram Alonsa – „kao ekipa Formule 2“ (da, aludiram na „GP2 engine“ rečenicu). 

foto: instagram f1

Trogodišnji period saradnje sa Hondom okončan je krajem 2017, nakon čega je Meklaren po prvi put u svojoj istoriji sklopio aranžman sa Renoom – ponovo u svojstvu kupca pogonske jedinice, bez fabričke podrške. Stvari su krenule nešto boljim tokom, najgori dani u istoriji ekipe postali su zaborava vredna prošlost, ali tim iz Vokinga i dalje nije bio ništa više od prosečne ekipe koja pripada srednjoj kategoriji timova. To je ostao slučaj i u prvim godinama postkorona perioda, nakon što je krajem 2020. došlo do razlaza sa Renoom i uspostavljanja novog partnerstva sa starim, dobrim Mercedesom.

foto: instagram f1

Iako je ekipa prebrodila svoje najteže dane i počela polako da hvata korak za najboljima, stvari i dalje nisu mnogo obećavale. Oslanjanje na usluge “trokrake zvezde“ iz Štutgarta nije garantovalo skori povratak na vrh, pogotovo u eri aktuelnih motora kada je položaj fabričke ekipe značajniji za uspeh nego ikada ranije. Osim toga, Meklaren je morao da se pomiri sa činjenicom da će na neko vreme morati da zaboravi na usluge vozača kao što su Alonso, Hamilton, Baton... Jednostavno, poslednji veliki uspesi zabeleženi su isuviše davno da bi najveća vozačka imena imala bilo kakav interes da svoju budućnost podrede fabrici u Vokingu. Meklaren je u tom trenutku samo posrnuli velikan koga će bivši i sadašnji šampioni bez imalo oklevanja zaobilaziti u širokom luku, tražeći ugovor u nekom od timova koji u tom trenutku imaju, makar na prvi pogled, svetliju budućnost. A takvih timova nije manjkalo; Mercedes, Red Bul, Ferari, možda u nekom trenutku i Aston Martin...

Međutim, dok su svetla reflektora bila usmerena u neku drugu stranu, Zek Braun i ljudi oko njega su u tišini marljivo radili i rešavali jedan po jedan problem. Ključna stvar koja je dovela do toga da tim ponovo profunkcioniše zove se: organizacija. 

foto: instagram zbrownceo

Iako su u Meklaren došli još početkom 2015, Andrea Stela i Piter Prodromu su tek osam godina kasnije postavljeni na pozicije na kojima je sva njihova inženjerska genijalnost mogla da dođe do svog punog izražaja. Takođe, značajno pojačanje za ekipu predstavljao je i dolazak Roba Maršala, dugogodišnjeg operativca Red Bula iz najslavnijih dana austrijske ekipe. Kadrovske promene u vrhu tima izvršene u prethodnih par godina bile su osnov za uspehe kojima sada prisustvujemo.

Svaka velika promena pravila vam u teoriji daje šansu da se izdignete iz pepela i nekim inovativnim rešenjima nadigrate konkurenciju kojoj ste do tada gledali u leđa. Naravno, u praksi je takav izazov uvek znatno teže savladati. Tako ni početak ere efekta tla 2022. godine nije doneo neka veća tumbanja na gridu, a Meklaren je i u novim okolnostima ostao tamo gde se i do tog momenta nalazio; slabiji od top timova, bolji od onih manjih. Ni na nebu ni na zemlji.

No, promene koje je britanski tim u hodu rešavao – uključujući i sistematizaciju unutar ekipe i izgradnju novog vazdušnog tunela – počele su da daju rezultate kada se to najmanje očekivalo.

Početak sezone 2023. Meklaren je dočekao kao petoplasirani tim iz prethodne sezone i sa vozačkom postavom koja u tom trenutku iza sebe nije imala ni jednu jedinu pobedu u Formuli 1. Lando Noris je imao četvorogodišnje iskustvo trkanja u “najbržem cirkusu“, ali bez većih rezultata, dok je Oskar Pjastri upravo započinjao karijeru. Bila je to slika i prilika jedne prosečne ekipe koja može samo da mašta o tome da bude u konkurenciji za najviši plasman. Bila je to ekipa koja je više ličila na odskočnu dasku za mlade vozače (poput upravo Oskara i Landa) nego na tim za koji bi svaki vozač žarko želeo da vozi i dugoročno mu se obaveže na vernost.

foto: instagram motorsport

Onda je, sredinom 2023, krenuo meteorski uspon. Na prvi pogled – pravo niotkuda, ali u stvarnosti je to bio momenat kada su stvari konačno legle na svoje mesto posle niza promena izvršenih tiho, bez pompe i velikih reči, ali maksimalno efikasno. Rezultati su se dramatično poboljšali, a Noris i Pjastri su odjednom došli u situaciju da se na stazi trkaju točak uz točak sa najboljima. Mercedes i Ferari, koji su do juče bili neuhvatljivi za narandžaste bolide, sada su bili direktni rivali Meklarena za visoke pozicije. Nastala je nova realnost – Meklaren je ponovo postao veliki.

Kakav je to povratak bio... Bajkovit.

Bilo je potrebno još neko vreme da četa iz Vokinga sustigne u to vreme neprikosnoveni Red Bul, ali ni na taj momenat nismo predugo čekali. Od sredine 2024. Meklaren je ponovo postao ono što je poslednji put bio prilično davno – najbolji tim Formule 1. To je zvanično ovekovečeno konstruktorskom titulom krajem iste godine, a dvanaest meseci kasnije će doći i vozačka. 

Ako smo zaboravili, da se podsetimo: pre samo petnaest meseci Noris i Pjastri nisu imali nijedan trijumf u “najbržem cirkusu“. Jedva nešto više od godinu dana kasnije, Englez i Australijanac su vrlo blizu dvocifrenog broja pobeda. Ne zbirno, nego pojedinačno. A krajem tekuće 2025. će jedan od njih dvojice, gotovo je izvesno, postati šampion Formule 1. Meklaren ne samo da je ponovo porastao, već je to omogućio i svojim vozačima. Neće proći ni pet meseci od današnjeg dana, a jedan od njih će svoje ime upisati na večnu listu. Onu sa koje to ime nikada neće biti obrisano.

Dakle, Meklarenu čak nije potrebno ni neko od onih zvučnih vozačkih imena koja su u međuvremenu, tokom perioda agonije engleskog giganta, izbacila iz svoje glave bilo kakvu pomisao da u dogledno vreme potraže svoju sreću u Vokingu. Ali za Meklaren ni to nije problem. Ako već ne mogu da dovode u svoje redove neke od bivših šampiona – stvoriće nove. Iz svojih redova. I tako ponovo postati ono što su nekada bili.

Da li je mučni period zaista toliko dugo trajao ili se samo tako čini usled dubine ponora u koji je Meklaren upao sredinom prošle decenije? Iz ličnog ugla, nisam sasvim siguran, ali verujem da u glavama svih papaja fanova još uvek snažno živi sećanje na onaj užas preživljen sa Hondom, pa i na one isto tako prilično besplodne godine sa Renoom. I još dve ili tri ne naročito impresivne sa Mercedesom, čiji je, ne zaboravimo, Meklaren klijent i danas. Dakle, britanski tim nije išao putem koji bi za većinu bio uobičajen u potrazi za novim uspesima. Dok bi neki drugi izlaz iz mraka potražili u angažovanju vrhunskog vozača, okupljanja tima oko istog i pokušaju da izdejstvuju status fabričke ekipe, Meklaren se oslonio na – organizaciju. Na kreiranje kolektiva u kojem će se znati šta je čija uloga, u kojem će svako lice dobiti prostor da isporuči svoj maksimum. A onda, u takvim okolnostima, možete i kao kupac tuđih pogonskih jedinica i sa dva ne baš preterano iskusna vozača u svojim redovima dostići zlatne visine. Deluje paradoksalno, ali je činjenica: veliki resursi potrošeni na Alonsa i Batona, uz oslanjanje na Hondu i prizivanje nekadašnjih uspeha, doneli su samo romantično maštanje o slavnoj prošlosti i rezultatski debakl u sadašnjosti. Uspeh je došao sa de facto početnicima za volanom i statusom Mercedesove mušterije. Utoliko je čitava ova Meklarenova priča impresivnija.

foto: instagram reuters

Možda vizuelno stvari ne izgledaju kao nekada; možda nema crveno-bele ili srebrne boje koje sve navijače Meklarena asociraju na uspeh. Možda u kokpitu nema Sene i Prosta, niti Hakinena, Raikonena ili Hamiltona. Možda nema ni velikog šefa Rona Denisa, zaštitnog lica “starog“ Meklarena. Ali i u narandžastim bojama, sa nekim novim “klincima“ za volanom i nekim drugim facama na pit volu, Meklaren je sada isto ono što odavno nije bio, ono što je ostalo kao sećanje na neka davno prošla vremena: Meklaren je ponovo sila. Možda u nekom drugačijem izdanju, možda u trenucima kada su se njegovi navijači tome najmanje nadali, ali u istoj meri kao u svojim najboljim danima iz osamdesetih ili devedesetih. Meklaren se čudesno vratio. Prošao je kroz trnje i golgotu, ali je sada ponovo tu. Meklaren kakav poznajemo i kakvog se njegovi simpatizeri rado sećaju.

Radujte se, navijači Meklarena; vaš tim je ponovo simbol moći i snage. Uživajte dok traje!